Синиша Мали
Досије Синише Малог са биографијом и детаљном анализом свих афера у којима је учествовао.
Нелегално присвајање 10 хектара државне земље
Биографија
Образовање
Синиша Мали рођен је у Београду, 25. августа 1972. године, где је завршио основну школу, а потом и дипломирао на Економском факултету Универзитета у Београду. Након тога је и магистрирао 1998. године са темом "Трговинске изложбе као инструмент промоције предузећа" на истом. Затим постаје "Ron Brown" стипендиста и уз помоћ те стипендије је магистрирао 1999. године на Вашингтонском Универзитету у Сент Луису, на смеру Финансија (енг. Washington University, St. Louis, USA). Овом приликом добија диплому за звање Мастера за пословно администрирање (енг. Master of Business Administration). Докторску дисертацију одбранио је 2013. године на тему "Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације - Теоријске концепције и остварени резултати у Србији на Факултету организационих наука Универзитета у Београду. Током основних студија, добио је награду у трећој години као најбољи студент генерације, да би након студија од маркетиншке агенције "Маркплан" добио награду за најбољи дипломски рад. Радио је као асистент на пет предмета из области пословних финансија. Након студија примио је награду као најбољи студент у области финансија, као и награду да је међу 10 одсто најбољих студената на топ 20 пословних школа у САД те године.
Пословна каријера
Фебруара 2001. године постављен је за помоћника министра за приватизацију у склопу Министарства за привреду и приватизацију Владе Републике Србије. Припремао је законске регулативе и предузећа за овај процес. Крајем 2001. године, након оснивања Агенције за приватизацију 17. јула, прелази ту да ради, а затим постаје директор Центра за тендерско-аукцијску приватизацију, реструктурирање и тржиште капитала. После тога постаје директор Центра за тендере. На тој функцији остаје све до краја 2003. године. Почетком 2004. године основао је своју компанију која се бави саветовањем у области куповине и продаје предузећа (енг. merger & acuisitions), финансијског реструктурирања, консолидације пословања и саветовања компанија ради побољшања њихових финансијских перформанси. Пре но што је постао помоћник министра за приватизацију, радио је у "Credit Suisse First Boston" у Њујорку у "Mergers & Acquisitions" групи, где је био задужен за послове куповине и продаје предузећа, реструктурирања и консолидације пословне анализе. Пре тога провео је четири године као руководилац у једној од четири највеће консултантске фирме на свету, "Deloitte & Touche", од чега две године у Прагу и две године у Београду, где је радио на пословима приватизације, куповине и продаје предузећа, реструктурирања и консолидације, пословне анализе итд.
Од 2005. до 2008. године је био генерални директор NCA Investment Group.
Политичка каријера
У јануару 2013. године Синиша је постао саветник потпредседника Владе РС за привреду и финансије. 18. новембра је, као кандидат Српске напредне странке, постављен за председника Привременог органа града Београда.
Био је саветник првог потпредседника Владе Републике Србије за економска питања. Носилац је звања "Chartered Financial Analyst" (CFA) и члан "CFA" Института, "Serbian Business Angels Network"-a, "Fulbright Alumni Association of Serbia и British-Serbian Business Club"-а. Исто тако, носилац је и лиценце портфолио менаџера, коју издаје Комисија за хартије од вредности Републике Србије.
У априлу 2014. године Скупштина града га је изабрала за градоначелника. Од 94 одборника који су гласали, подршку му је пружило њих 79. Мали је изјавио да ће се његов програм заснивати на консолидацији финансија које ће се огледати у смањењу непотребних трошкова, подстицању инвестиција и запослености.
У априлу 2017. године Синиша је изјавио да се неће кандидовати за градоначелника, већ да ће се вратити приватном послу. Ово је потврдио и Александар Вучић рекавши да разлог нису лоши резултати, већ кампања која се води против њега.
Афере
Афера Докторат
Прва велика афера у којој учествује Синиша Мали је управо његова докторска теза под називом: "Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације – теоријске концепције и искуства Србије" на Факултету организационих наука Универзитета у Београду. Ову тезу он је одбранио и тиме стекао звање доктора наука. Ипак погледајмо како то заправо изгледа и колико је то оригиналан рад господина Малог.
На сајту Пешчаник постоји јако детаљан извештај о самом раду господина Малог. Програм звани iThenticate који иначе служи за детекцију плагијата, дао је поразан извештај након анализе овог рада. Наиме тај програм функционише тако што рад који се унесе за анализу, пореди са огромном базом радова на интернету. После анализе програм је показао да на појединим страницама постоји и до 97% неоригиналног садржаја. Скоро цео рад је испуњен плагираним садржајем, а на више од две трећине страна како се тамо наводи постоји 33% плагираног текста. Овaкав рад свакако мора да садржи велики део техничких ствари које се преузимају, али је непходно назначити изворе, што овде није учињено. Пешчаников текст је јако добро објаснио обим овог слободно можемо рећи кривичног дела стога линк ка том тексту: http://pescanik.net/velike-tajne-malog-majstora-ili-kako-je-sinisa-mali-ukrao-doktorat/
Када кажемо кривично дело, то и мислимо. Аутор је практично отео делове рада од професора Бориса Беговића, Бошка Живковића и Бошка Мијатовића под насловом “Нови Модел Приватизације у Србији” који је објавио Центар за либерално-демократске студије. Постоје и делови преписани директно са Википедије. Ипак ту се вештина плагирања не зауставља, већ је употребљен још и рад Stifanos Hailemariam, Corporate Value Creation, Governance and Privatisation: Restructuring and Managing Enterprises in Transition – The Case of Eritrea (докторска дисертација одбрањена на Универзитету у Гронингену, Холандија 2001). Наравно рад је преведен са енглеског, што је уједно и једини "оригинални допринос". Ово сад значи да је чак и много већи проценат рада плагиран, јер споменути програм iThenticate није у стању да препозна превођен текст.
Наравно за титулу коју је господин Мали остварио, није само он заслужан, већ и комисија која му је допустила да уопште изађе и брани ово склепано чудовиште. Најпоразнија је заправо чињеница што ово није чак ни добро прикривен плагијат. Цео рад је чакштавише очигледан плагијат и то је јасно свакоме ко је довољно писмен да га прочита. Ипак комисија ФОН - а сматра да је овај рад потпуно валидан. То баца сенку и на
Ако још нисте уверени да је ово довољно за утврђивање плагијата, треба додати и податак о чланку који су Синиша Мали, Слађана Барјактаревић-Ракочевић (чланица докторске комисије Синише Малог на ФОН-у) и Георге Савоиу 2012. године објавили у пољском журналу Organization and Managment. Уредништво пољског журнала је врло брзо одлучило да овај чланак повуче због утврђеног плагијата. Та одлука је донета на основу анализе двојице стручних рецензената, од којих су обојица утврдили да је објављени текст плагиран.
Марија Мали о бившем мужу
Ово је прича коју је госпођа Мали дала у интервјуу за "Крик". Овде постоје наводи о више афера, које ћемо посебно размотрити.
Након развода од градоначелника Београда, Марија Мали изгубила је старатељство над децом. Пријаву коју је због физичког напада поднела против бившег супруга суд је одбацио, а отпуштена је и с посла. Таблоиди су је лажно оптуживали, а она тврди да јој бивши супруг Синиша Мали и даље упућује претеће поруке, подсећајући је на моћ коју има. Појављивање у јавности за њу је, како каже, последња линија одбране. У интервјуу за Крик она говори о понашању бившег супруга после развода, али и како је била приморана да учествује у сумњивим пословима у које ју је током брака укључивао. Тако је била уцењена да му помогне да слаже Агенцију за борбу против корупције о својим приходима. Постављао ју је на места директора представништава офшор компанија, без објашњења чему неке од тих фирми служе. Она открива детаље о имовини коју Мали не води на своје име, о његовом учешћу у случају Савамала и другим сумњивим пословима. Марија Мали је за већину тврдњи показала доказе у виду преписки, оверених изјава, рачуна и других докумената.
Једна од најнеугоднијих ситуација, како је Марија Мали објаснила, била је када ју је бивши супруг натерао да потпише лажну изјаву о приходима намењену Агенцији за борбу против корупције. На тај начин, Мали је прикрио 95 хиљада евра – новац чије порекло није могао да објасни државној институцији.
„Он је као функционер био дужан да подноси извештаје који се не тичу само њега, него и мене. Агенција је видела разлику у количини новца који сам трошила и плате коју сам примала у "Хенкелу".“
Марија је за Крик објаснила да је то новац који је Синиша Мали доносио у кешу и давао јој да уплаћује на свој рачун, а онда га је она трошила са своје кредитне картице на потребе породице. Разлика од 95 хиљада евра настала је у периоду од 2013. до 2016. године. Синиша Мали супрузи никада није објаснио одакле му кеш. Део пара јој је предавао у еврима, део у динарима.
„Када год сам задужила своју кредитну картицу, Синиша ми је дао новац којим сам оплатила задужење и тако се направила разлика у потрошњи у односу на моју зараду. Ја сам била мајка троје деце и бринула о њима, кући, породици, док је он бринуо о финансијама. Оно што је желео са мном да подели, делио је. Од тренутка када је почео да ради за владу, мислим да је 90 одсто ствари престао да дели са мном. Зато су се наши односи погоршали. Ја више нисам имала увида у то шта Синиша ради, с ким се виђа. Претпостављам да су то биле, не знам, пословне тајне, да не сме супруга да зна. Док је радио и имао своју приватну фирму, колико-толико сам и знала.“
Пошто није могао да објасни порекло тих 95 хиљада евра, Синиша Мали је са адвокатом осмислио алиби да завара Агенцију, каже Марија. Одлучили су да искористе чињеницу да јој је недавно преминуо отац.
„Синиша и његов адвокат Игор Исаиловић дошли су на идеју да прикажу да сам после смрти оца пронашла новац који сам потом користила за свакодневне потребе. Стигла ми је порука од Исаиловића: "Марија, треба да потпишеш изјаву за Агенцију за борбу против корупције." Рекла сам: "Не долази у обзир, не желим да радим такве ствари." Имам ту преписку са њим. Онда сам отишла код Синише у кабинет и рекла му: "Немој то да радиш", али је он употребио своје преговарачке способности да ми објасни како је то јако битно због деце. Да ја тиме морам да заштитим децу. Ја сам, наравно, пре свега, мајка.“
Новинарима Крик-а показала је изјаву оверену код нотара. Агенција за борбу против корупције, којој покушава да се пожали да је изјава под њеним именом лажна, месецима одбија сусрет са њом.
„У четвртак сам последњи пут звала и рекли су да никог нема и да зовем у понедељак.“
Марија објашњава да током развода није било једноставно поделити имовину пошто Мали не води све на своје име. Поделили су оно што се у папирима водило на Синишу – два спојена стана у луксузном београдском комплексу „Оаза“ припала су Марији Мали, а стан у Бугарској остао је њему. Синиша је, међутим, задржао остале станове који нису били уписани на његово име. Марија Мали је новинарима указала на још три некретнине којима располаже њен бивши супруг – још један стан у „Оази“ и два апартмана на Копаонику, на атрактивној локацији у средишту овог туристичког центра, недалеко од првих стаза за скијање. Ових станова нема у његовом имовинском картону на сајту Агенције за борбу против корупције.
„За трећи стан у „Оази“ дата је капара од 100 хиљада евра 2009. године. Стан није на Синишино име, али он располаже тим станом. Плаћали смо рачуне за тај стан. Знам само да је стан био под судским спором због чега није у целости исплаћен па не може да се укњижи и због тога није пријављено Агенцији. Исто тако није пријавио ни станове на Копаонику.“
Поменути апартмани на Копаонику нису уписани у катастар и на тај начин није могуће утврдити у чијем су власништву. Марија је новинарима показала рачуне за комуналије, одржавање и телефон који се воде на име Синише Малог.
„Један стан на Копаонику се води на име Синишиног оца и користили смо га и пре него што су се деца родила, негде 2004. године. Знам само да су стизали рачуни и да смо их уредно плаћали. Сваке зиме смо горе проводили по минимум месец дана. Све наше ствари и дан данас стоје тамо. Други стан на Копаонику чак ни ја сама не знам на кога се води. У његовом власништву је од 2014, када је постао градоначелник. Зато се не води ни на чије име. Ја сам ишла да га сређујем, кречим, уносим намештај. Када је била подела имовине, то је Синиша задржао.“
Марија Мали верује да Синиша поседује још некретнина, за које она не зна. Каже да је тек након Крик-ове приче сазнала да је учествовао у куповини 24 апартмана на бугарском приморју. Знала је за само један од тих станова у којем летују од 2009. године. Сећа се да јој је једном приликом рекао да планира да уђе у тај пројекат, али ју је касније обавестио да је од тога одустао. Документа до којих су дошли новинари Крик - а показују да је Мали као представник две офшор компаније купио ове луксузне некретнине у Бугарској вредне око пет милиона евра од Срђана Дабића средином 2012. године.
„Они су дуже време пре тога били пријатељи. Заједно су радили у "Лукоилу" неко време и када је Срђан Дабић дошао на идеју да прави комплекс на Црном мору у Бугарској, понудио је Синиши да буде партнер у том пројекту. Оно што сам тада чула од Синише јесте да је он то одбио, лично ми је рекао. То је нешто што ја очигледно није требало да знам. Чим смо се венчали, рекао ми је: "Пријатељи су ме саветовали да никада ништа не стављам на своје име", да не би, између осталог, при разводу морао да имовину дели са супругом. Зато је и ставља на офшор компаније. Ниједна некретнина коју смо икада купили није била ни на моје име“, испричала је Марија.
Синиша Мали сада тражи и ревизију поделе имовине – да му се врати стан у „Оази“ који је пре тога оставио Марији Мали.
„Покушава да докаже да је био правно неук и да то уопште није требало да дели са мном. Покренут је поступак и већ је било прво рочиште.“
Крик је до сада открио неколико офшор компанија и тајновитих трансакција иза којих стоји градоначелник Београда. Неке од њих, попут офшор компаније „Busby Financial Corp.“ са Британских девичанских острва, повезане су и са Маријом – била је директорка њихових представништава у Србији. Марија открива да је сврха ове фирме била да се избегне плаћање пореза на куповину аутомобила.
„На ту фирму се водио наш породични ауто који је био купљен у јулу 2008. године. Према мојим тадашњим сазнањима, пребачен је на ту фирму да се не би платио порез који плаћате када купите аутомобил. То је скупљи аутомобил, "мерцедес Г класе", седам седишта. Постоји рок који треба да прође да не мора да се плати порез. Оног тренутка кад је истекао тај рок, Синиша је аутомобил пребацио на моје име. Он је пријављен Агенцији.“
Маријину причу потврђује пуномоћје које је фирма „Busby“ издала Синишином адвокату Исаиловићу у ком пише да је овлашћен да обави „правне радње за увоз аутомобила.“
Марија је била и директорка представништва офшор компаније „Alessio Investment Ltd.“ за коју не зна чему је тачно служила.
„То су биле трансакције које Синиша ради, а у које се ја нисам разумела. Ја сам тада буквално само потписивала папире које су ми он и адвокат дали.“
Иако важи за експерта у области финансија и пословања, Синиша Мали је често остављао трагове на документима који га везују за сумњиве послове.
„На себе је најмање обраћао пажњу, најмање се можда удубљивао у послове који су у вези са њим самим. Он се другима више посвећивао, за себе је мислио да је све под контролом.“
За градоначелниковог адвоката Игора Исаиловића каже да му је најближи сарадник и да познаје све послове Синише Малог.
„Игор је радио као адвокат у "Гранд кафи" и тамо су се упознали када је Синиша био задужен за преговоре о продаји те фирме. Исаиловић је тада био на почетку каријере и Синиша га је узео под своје и научио послу. Исаиловић је потом изашао из групе адвоката са којима је радио и основао своју фирму. Од тада не постоји ниједан посао који је Синиша икад урадио, а да он није учествовао.“
Након што је Мали дошао на власт, Исаиловић је постао близак Српској напредној странци. Био је један од најистакнутијих који су, упркос протесту својих колега, подржавали увођење нотара. Исаиловић је компанију оснивао и са Аном Брнабић, министарком државне управе и локалне самоуправе, како је Крик недавно открио у бази имовине политичара. Марија каже и да је упућена у случај „Compost Group“. Подсећамо ова фирма je у власништву породице Мали нелегално присвојила 10 хектара државне земље код Вршца и на њој покренула производњу компоста, материје за узгој шампињона. Чека се одлука Привредног суда у Панчеву хоће ли се земља вратити држави. Власништво ове фирме Мали је средином 2013. пренео на Ивицу Ђолића, док Марија тврди да је градоначелник Београда и даље њен власник.
„Фирму је углавном водио Синишин брат. У неком периоду се укључио Ивица Ђолић као неко ко је продавао компост по Србији. Ђолић је супруг моје куме – ја сам га препоручила. Он је само фиктивно власник, али чињеница је да је то Синишина фирма. Од тренутка кад је ушао у целу ову причу с политиком, нити је имао времена више тиме да се бави, нити је његов брат имао времена. Они су у потпуности то занемарили, ја мислим да је та фирма апсолутно пропала. Неки наш интерни договор био је да кад он прода "Compost Group", да ће мени дати пола тог новца. Више се не надам да ће он то икада поделити.“
Марија Мали објашњава да се Синиша Мали веома променио од када је постао градоначеник и постао политички моћан.
„Нешто се драстично променило у том човеку. Мене је физички напао и у истом месецу је дошло до рушења града у Савамали. Неки осећај доминације, власти и моћи вероватно је дошао до врхунца – "Ја сад могу све".“
Одмах после бесправног рушења објеката у Херцеговачкој улици у Савамали, Марија Мали каже да јој се бивши супруг похвалио да је учествовао у рушењу. Урадио је то, наводи, да отклони сметње изградњи капиталног пројекта.
„Ја сам са децом у то време била у Црној Гори. Имали су неколико дана распуста. Избори су били 24. априла, он је одмах сутрадан дошао авионом. Испричао је то као најобичнији догађај. "Имао сам проблем, неки нису хтели да се иселе. Организовао сам акцију рашчишћавања. Дошли су људи у сред ноћи, мало тамо нешто полупали. Ништа страшно нисам урадио, али ето све сам ја сâм организовао, извео сам акцију." То су биле, по његовим речима, неке баракице тамо, колибице. У том тренутку то уопште није требало да буде нешто што ће да одјекне као бомба у медијима. Уопште се није претпоставило да може било ко да примети да се рушило. Ваљда док је трајала та изборна еуфорија, док је народ славио, радовао се победи премијера, тај догађај је требало да падне у сенку. Мени јесте именовао фирму која је то урадила, али не бих сада о томе. Синиша је имао задатак да очисти тај простор, јер је испреговарао са Арапима да ту изграде "Београд на води".“
Главни мотив због ког је Марија Мали пристала да за Крик јавно говори о свом бившем супругу јесте судски поступак којим је она након развода изгубила старатељство над њиховом децом.
„Изгубила сам старатељство над троје деце на најбруталнији начин. Обраћала сам се многима. Нигде нисам наишла ни на какву помоћ, заштиту, савет. Где год да одем, или неће да ме приме, или једноставно неће нико ни да ме саслуша. Обраћала сам се премијеру, Центру за социјални рад и на још неколико адреса.“
Након што су се споразумно развели новембра 2015, Марија и Синиша Мали наставили су да се у јавности представљају као да су и даље у браку. На то је, како каже, била приморана.
„Чињеница је да се он непуних годину дана после развода понашао као да смо ми у браку. Нису ни деца смела да знају. Ми смо у јавности глумили идеалан пар.“
Она је у међувремену против бившег супруга поднела кривичну пријаву због насиља, осносно ситуације у којој ју је он, како тврди, напао у њеном стану „пред децом и женом која је тада радила код нас“. У исто време, Синиша Мали поднео је и пријаву против ње за лажно пријављивање. Маријина кривична пријава је одбијена, а није јој познато шта је било са његовом.
„Не желим да трпим насиље и обратила сам се Центру за социјални рад, где су ми рекли да против насилника морам да поднесем кривичну пријаву. И тад је наставио да прети, да говори: ’Немој то да радиш. Ако урадиш, ја ћу да те уништим, узећу ти децу.’ Пошто сам ипак поднела кривичну прјаву, он је урадио све, на све могуће начине, и добио старатељство над децом…. Да ми се освети.“
По речима бивше супруге београдског градоначелника, претње које је од њега добијала биле су „свакакве“.
„Није тада конкретизовао да ће објавити било шта у медијима, али ми је рекао "Немаш шансе. Судија је моја. Специјални тужилац ми је дао савете шта да радим." Жена које је присуствовала насиљу неће да сведочи у моје, него у његово име, значи немам сведока… ’Отићи ћеш у затвор на три године за лажне оптужбе за насиље’ и ’Ти немаш никакве шансе’.“
Марија Мали каже да јој је најтеже због троје заједничке деце која више не живе с њом.
„Тата је најмање са њима и та деца су потпуно, потпуно сама. Ја их виђам четири сата недељно и сваки други викенд. И он одлази сада у другу крајност и сада ми на бруталан начин доказује колико је моћан. "Па, ја сам ти рекао. Зашто си ишла против мене? Видиш шта ти се сада десило?" Али није свестан да деца преживљавају велике трауме и да ради на њихову штету. У ствари, он је децу искористио као средство до циља. Циљ је био да уништи мене.“
Приватизација "Братства"
Због сумње да је Синиша Мали, тада службеник Агенције за приватизацију, свом оцу открио осетљиве информације које су му помогле да купи произвођача вагона „Братство“, Министарство привреде је 2004. године тражило да се поништи продаја. Агенција, међутим, није желела да поступи по налогу министарства, а „Братство“ је након неколико година под управом оца Синише Малог и његовог партнера пропало.
После петооктобарских промена 2000. године, Србија је постала отворена за стране инвеститоре и наступио је оптимистичан период у погледу економског развоја земље. У том духу, Миклош Тимотић, представник мађарске железничке фирме „Дунавагон“, посетио је априла 2002. године Агенцију за приватизацију. „Дунавагон“ је желео да купи „Братство“, домаће предузеће које је производило и поправљало железничка возила, и инвестира у њега. У то време, ова компанија из Суботице основана 1886. године, успешно је извозила своје производе.
На састанку Тимотић је објаснио младом службенику агенције да је „Дунавагон“ у последњих пет година купио чак две трећине извезених производа „Братства“. Близина предузећа мађарској граници била је још један разлог интересовања овог инвеститора. Тимотић је младићу с којим је седео, показао тржишну анализу и план пласирања производа „Братства“ у региону, као и планове улагања у предузеће како би оно наставило да успешно послује.
Особа с којом је Тимотић разговарао био је Синиша Мали, тридесетогодишњи службеник агенције школован у Америци, који је важио за перспективног економисту и звезду у успону. Малог је у то време хвалио и тадашњи министар финансија Божидар Ђелић, који га је назвао делом таласа интелигентних и способних младих људи који су у стању да Србију поведу у нову европску привреду. У Агенцији за приватизацију Мали се запослио одмах пошто је основана – крајем 2001. Заузео је важну функцију за своје године – водио је Центар за тендере, одељење које је контролисало продају највећих компанија у земљи. Мали је напустио Агенцију два месеца пред одржавање аукције за продају „Братства“. Но, штету је већ направио, тврдили су Мађари.
Упркос чињеници да је „Дунавагон“ био највећи купац производа „Братства“, ова мађарска компанија је изгубила на аукцији у марту 2004. године и то од ривала који није припадао железничкој индустрији. Предузеће су купили отац Синише Малог Борислав и његов пословни партнер Владимир Делић. Понудили су 66 милиона динара (близу 950.000 евра) уз обећање да ће уложити још 31 милион (близу 450.000 евра). Уговором о продаји предвиђена је исплата на рате. Делић је уплатио прву рату у износу од 40 одсто укупне вредности. Борислав Мали постао је власник 10 одсто удела у конзорцијуму иако није ништа платио.
Два месеца пошто је његов отац купио предузеће, Синиша Мали именован је за члана управног одбора „Братства“, показује документација Агенције за привредне регистре коју су прикупили новинари Крика и ОЦЦРП-а. „Дунавагон“ се жалио на исход продаје. Представник мађарске фирме сматрао је да је разговор с Малим употребљен против „Дунавагона“. Њихов адвокат уложио је жалбу Министарству привреде и Агенцији за приватизацију и затражио поништење продаје. Тврдио је да је Мали свом оцу открио осетљиве информације о „Братству“, што му је помогло да победи на аукцији.
„Купци нису дошли да прегледају компанију пре аукције јер су били повлашћени у сазнању података и детаљно информисани од стране Синише Малог“, наводи се у жалби „Дунавагона“.
Нови власници су, како пише у жалби, први пут дошли у компанију неколико дана после куповине – у друштву Синише Малог. Министарство привреде је, поступајући по жалби, спровело истрагу и утврдило да су представници мађарске компаније били у праву. Министар привреде Предраг Бубало је у јулу 2004. обавестио Агенцију за приватизацију да је уважио жалбу „Дунавагона“ и затражио понављање аукције.
У решењу Министарства се наводи да је купац користио податке које је могао да добије само од Синише Малог. Осим што је неетички поступао, Мали је прекршио и уговор који је имао с агенцијом, тврди министарство. У решењу се закључује и да је очигледна противуслуга – купци који су добили поверљиве информације, именовали су Малог за члана управног одбора „Братства“.
Агенција за приватизацију се, међутим, није сагласила и одлучила је да се оглуши о инструкцију Министарства. Потврдила је резултат аукције. Тадашњи директор агенције Миодраг Ђорђевић навео је да је, без обзира на састанак који је одржао с Мађарима, Мали радио у Центру за тендере и није утицао на аукције. Деценију касније, Бубало и Ђорђевић су обојица ухапшени због сумњиве приватизације. Оптужени су за злоупотребу положаја у приватизацији „Луке Београд“.
Уместо „Дунавагона“, железничке компаније која је желела да улаже у „Братство“, радници су добили Делића и Борислава Малог, који су се показали као неспособни руководиоци и инвеститори који су мало знали о послу. Њихово лоше руковођење довело је до пропасти фирме.
На почетку, ствари су изгледале добро. Радници су примали плате, а неки дугови су отплаћени. А онда је почела криза након што су изгубили свог најбитнијег купца – мађарски „Дунавагон“. Синиша Мали, као члан управног одбора и купац Делић отишли су у Будимпешту на преговоре. Ако им је намера била да изгладе односе са „Дунавагоном“, у томе нису успели. Делић је затим најавио уговоре са железницама Македоније и Републике Српске како би надокнадио изгубљени посао с Мађарима. То се није десило.
Од 2005. године плате су престале да стижу, а нови уговори се нису остварили. Чинило се да Делић и Мали немају намеру да улажу у „Братство“, иако је изостанак обећаних улагања значио кршење уговора с Агенцијом за приватизацију. То је довело до проблема с радницима од којих су многи били и мали акционари. Они су се жалили да је фирма продата јефтино и да није дошло до улагања. Уместо да улажу, нови власници су крали и распродавали имовину предузећа и стављали некретнине под хипотеку, тврдили су радници.
Радници су често штрајковали. Управа их је отпуштала, не исплаћујући плате понекад и по девет месеци. Четири године радници су слали жалбе Агенцији за приватизацију, министарству и другим институцијама жалећи се на лоше управљање и ситуацију у фирми и позивали их да истраже продају и пословање „Братства“.
„Ми не желимо да стварамо проблеме новом власнику. Желимо да фабрика стане на своје ноге, да се опорави и буде јака на тржишту, да они који су се бавили противзаконитим активностима буду приведени правди“, кажу у захтеву упућеном агенцији у септембру 2004. године, председник скупштине малих акционара Стјепан Марић и председник извршног одбора Ранко Беатовић.
Крајем марта 2005, Министарство привреде и Скупштински одбор за приватизацију захтевали су да агенција истражи наводе радника. Агенција је одговорила да је неколико пута посетила „Братство“ и упозорила власнике да су обавезни да поштују одредбе уговора.
Новинари Крика прибавили су интерни извештај агенције од 11. априла 2005. у ком пише да је фирма у лошем стању и да крши уговор о приватизацији. Инспектори агенције утврдили су да је „Братство“ у опасности од банкрота и затварања. Потврдили су и да купац није уложио обећани новац. Делић се бранио тиме да је предузеће у кризи и због дуга који „Дунавагон“ није платио.
Две недеље пошто је агенција поднела извештај о злоупотребама, Борислав Мали се одрекао власништва над „Братством“ и свој удео од 10 одсто у конзорцијуму предао Делићу. Агенција је послала допис о раскиду уговора у мају 2005. Делић је игнорисао одлуку, а агенција није ништа предузела. Фирма је наставила да пропада.
Делић је напустио фирму после четири године и вратио држави власништво. Инспектори агенције открили су да је пре одласка склопио сумњиве аранжмане између „Братства“ и београдске фирме у власништву кипарске офшор компаније „Униброс“. Према наводима агенције, имовина „Братства“ стављена је под хипотеку код две банке које су „Унибросу“ одобриле кредите од 310 милиона динара. Директор „Униброса“ био је управо Делић.
Агенција се 2010. године обратила тужилаштву у Суботици тражећи да испита Делићеве послове у „Братству“ јер сумња да је било злоупотреба. Тужилаштво је у одговору Крику навело да је у марту ове године одбацило кривичну пријаву у овом случају.
Афера са становима
Одмаралиште „Свети Никола“ са 235 апартмана налази се на плажи Црног Мора између бугарских градића Черномореца и Созопола. Удаљено је 20 минута вожње од аеродрома у Бургасу.
У реклами за комплекс наводи се да се „налази на познатој Краљевског плажи у древном граду Созополу“. У понуди је шест базена, два бара на базенима, кафић, пијано-бар, спа-центар, фитнес-центар, еко-паркови, целодневно обезбеђење са видео-надзором и ресторанима који „нуде јела бугарске, руске и српске кухиње у пријатној атмосфери. Све ове предности чине "Светог Николу" једним од најбољих комплекса на бугарској црноморској обали.“
Градоначеник Београда Синиша Мали купио је 24 апартмана у овом комплексу током 2012. и 2013. године, открили су новинари Мреже за истраживање криминала и корупције – Крик. Један је купио на своје име, а остале као заступник две офшор компаније са Британских Девичанских Острва. Није познато да ли је Мали власник тих компанија или је куповину спровео за другог, мистериозног купца. У време куповине, Мали је радио као економски и финансијски саветник тадашњег првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића, задужен за преговоре с Уједињеним Арапским Емиратима око улагања у такозване капиталне пројекте – приватизацију националне авио-компаније и „Београд на води“. Поједини медији, стручњаци и невладине огранизације тврде да су пројекти које је Мали склопио са Арапима штетни по интересе државе, али је Вучић одлучан у томе да су то успешне инвестиције. Мали је 2014. године именован за градоначелника Београда.
Укупна квадратура сва 24 апартмана које је купио у „Светом Николи“ износи око 3.100 квадратних метара. У просеку око 129 квадрата по апартману. Они спадају међу највеће у комплексу, а један од 203 квадратна метра се налази на плажи. Користећи просечну цену апартмана у комплексу, новинари Крика израчунали су да је вредност ових некретнина око пет милиона евра. Није јасно одакле Малом новац за ову куповину.
Његова годишња примања, према информацијама са сајта Агенције за борбу против корупције, никада нису прелазила 34.000 евра. Мали је агенцији пријавио власништво само над консултанском фирмом „Oli consulting“. Добит ове компаније од оснивања 2005. до 2014, када је иступио из власништва, износи 180.000 евра. Апартмане у Бугарској куповао користећи офшор компаније са Британских Девичанских Острва. Ова егзотична острва једна су од најатрактивнијих локација за оне који желе да оснују офшор предузећа. Овакве фирме често се користе за скривање имовине, избегавање плаћања пореза и прање новца.
Новинари КРИК-а и ОЦЦРП-ја прикупили су документацију са ових острва и из Бугарске која сведочи о трансакцијама градоначелника. Мали је уписан као директор две тајновите компаније – „Brigham Holding & Finance Inc.“ и „Etham Invest & Finance Corp.“. Као представник ових фирми, купио је 2012. године две бугарске компаније – „Erul 11“ и „Erma 11“ – које су у свом власништву имале по седам апартмана у „Светом Николи“. Један апартман градоначелник је купио на своје име.
Потпис Малог види се на купопродајним уговорима из јула и августа 2012. године. Уговорена цена била је око 709.000 евра.
Уговори такође показују да је Мали платио 1.585 евра у готовини на дан када је посао склопљен и договорио да плати преосталих око 707.000 евра у року од три године од датума потписивања. Рок је прошао пре три месеца, али није познато да ли је новац уплаћен.
Током 2013. године, Мали је преко ових бугарских компанија купио још девет апартмана. Затим је, од 2013, продао четири апартмана у „Светом Николи“ и данас их има двадесет. Већи број апартмана купио је од компаније „Аклади“ иза које стоји Срђан Дабић, бивши директор српског огранка чувене руске нафтне компаније „Лукоил“, и његов пословни партнер.
Дабић је пре 12 година заступао „Лукоил“ у приватизацији српског ланца бензинских пумпи „Беопетрол“. Ову приватизацију Савет за борбу против корупције назвао је непоштеном и коруптивном. Човек који је надгледао ову приватизацију у име државе био је управо Синиша Мали.
Пре више од деценије, Мали је радио као директор Центра за тендере у Агенцији за приватизацију. Њега су чланови Демократске странке, која је тада извела петооктобарске промене, поставили на ово важно место пошто се као млади таленат вратио са студија из Америке. Центар је контролисао продају предузећа и био је укључен у тражење поузданих партнера за куповину државне имовине. Дабић, тадашњи заступник „Лукоила“, био је заинтересован за куповину ланца пумпи „Беопетрол“. „Лукоил“ је закључио посао са агенцијом и „Беопетрол“ је приватизован 2003. године за 117 милиона евра. Купац је, према уговору, пристао и да инвестира 93 милиона евра у предузеће. То се, међутим, није догодило. Савет за борбу против корупције тврди да „Лукоил“ није испунио уговор и да је предузећу нанео штету од неколико милиона евра.
Уместо да инвестира у „Беопетрол“, „Лукоил“ је извукао новац из предузећа тако што је узео кредит од 105 милиона евра од „Беопетрола“. Тај новац је затим лажно искористио као инвестицију, пише у извештају Савета из 2013. године. Савет каже да је ово било кршење правила приватизације и да је то омогућило руској компанији да добије имовину без инвестиција. Кредит би требало да буде враћен до 2031. године.
Мали је био одговоран да се процес приватизације изврши по закону. Савет у свом извештају тврди да Агенција за приватизацију није контролисала куповину и да није казнила „Лукоил“ за кршење уговора. Новинари Крика дошли су до извештаја Агенције за приватизацију о унутрашњој контроли предузећа који откривају да је агенција била упозната да је „Лукоил“ узео кредит од „Беопетрола“.
Документа до којих су дошли новинари показују и да се Мали, након што је напустио Агенцију за приватизацију, запослио у „Беопетролу“ где је радио до фебруара 2005. године. Седам година касније, Мали и Дабић поново су сарађивали – овога пута у купопродаји луксузних апартмана на бугарском приморју. Дабићев партнер у компанији „Аклади“, од које је Мали купио станове, је бугарски држављанин Владимир Бојанов Иванов. Иванов је бивши професионални кошаркаш и некадашњи директор кошаркашког клуба Лукоил Академик из Софије. И сам Дабић је бивши кошаркаш који је играо за репрезентацију Југославије, Црвену звезду и Левски Спартак из Софије. Дабић и Бојанов имају грађевинску фирму у Србији.
Ивановљева супруга Едит Петрова Гетова била је заменица бугарског министра за индустрију до 2001. године када је, према писању медија, поднела оставку због сумње да је умешана у корупцију. Петрова је имала део власништва у компанији „Ерма 11“ коју је Мали купио 2012.
Новинари Крика открили су да је Мали, осим бугарских некретнина, поседовао два стана и три гараже у близини Вуковог споменика у центру Београда. Станови величина 131 и 160 метара квадратних налазе се у „Оази“ – ексклузивном стамбеном комплексу који има централни дворишни парк, базен, супермаркет, фитнес-центар, целодневно обезбеђење, подземну гаражу на два нивоа и остале садржаје.
Квадратни метар у „Оази“ кошта око 3.000 евра – двоструко више него у осталим деловима Београда. На основу садашњих тржишних цена вредност градоначелникове имовине у „Оази“ била је већа од 800.000 евра. Августа ове године, Мали је власништво београдских станова и две гараже пренео на своју супругу, док је једна гаража и даље уписана на његово име.
Функционери у Србији дужни су да пријаве сву своју имовину. У имовинском картону доступном на сајту Агенције за борбу против корупције, Мали је пријавио два стана и гаражу. Не наводи се где се ове некретнине налазе и колико вреде.
Новинари Крика су захтевом за приступ информацијама од јавног значаја затражили од агенције увид у имовински картон како би информације о становима које је Мали пријавио упоредили са својим налазима, али је агенција то одбила.
Нелегално присвајање 10 хектара државне земље
Фирма градоначелника Београда Синише Малог и његове породице бесплатно је добила 10 хектара државног земљишта. Њихов пословни партнер Срђан Гајић незаконито је пренео земљу с приватизованог предузећа у власништво њихове фирме због чега је осуђен. Против породице Мали није вођена истрага. Покренули су производњу ђубрива за узгој шампињона, а власништво над земљом су пребацили на офшор фирму с Девичанских острва. Приватизовано предузеће од којег је земља одузета је пропало и отишло у стечај.
Ово земљиште недалеко од Вршца било је у власништву државе, а користио га је државни произвођач детелине „Алфа Протеин“.
„Алфа Протеин“ је приватизован 2003. године када га је на аукцији купио директор предузећа Срђан Гајић. У то време, Синиша Мали радио је у Агенцији за приватизацију као директор Центра за тендере и био је задужен за продају великих државних предузећа. Након приватизације, Гајић је незаконито поклонио десет хектара државног земљишта које је користио „Алфа Протеин“ приватној фирми „Цомпост Гроуп“. Ова фирма је тада, према истраживању КРИК-а, била у већинском власништву оца Синише Малог, Борислава, и његових пословних партнера. Земљу, према судским списима, никада нису платили.
„Алфа Протеин“ је затим отишао у стечај. Радници су против Гајића поднели кривичну пријаву, а тужилаштво у Вршцу га је оптужило за злоупотребу овлашћења у привреди јер је незаконито пребацио државно земљиште на компанију породице Мали.
Гајић је правоснажно осуђен у фебруару ове године на две године условне казне. Умешаност градоначелникове породице није испитана. Земљу су искористили да покрену производњу компоста – органске материје која се користи за узгајање шампињона. Породица је, у међувремену, власништво над земљом сакрила иза офшор компаније са Британских Девичанских Острва – „Alessio Investment Ltd.“
Отац Борислав основао је 2004. године компанију „Ferdi Genetics“. Та компанија била је већински власник „Compost Group“ на коју је уписано спорно земљиште. Крајем августа 2009. Борислав Мали пребацио је „Ferdi Genetics“ на свог сина Синишу који је заједно с фирмом постао и власник земље. Само десет дана касније, Синиша Мали продао је „Ferdi Genetics“ и земљу офшор фирми „Alessio Investment Ltd.“ за нешто више од пола милиона евра – пише у уговору. Директор фирме „Alessio Investment “ у тренутку продаје био је управо Синиша Мали, откривају новинари КРИК-а и ОЦЦРП-а. Ова офшор компанија имала је представништво у Београду на адреси његовог стана, а директор представништва била је његова супруга, показује документација с Девичанских острва и српског пословног регистра АПР.
Није познато да ли је Синиша Мали самом себи продао земљу за пола милиона евра или неком мистериозном купцу који се крије иза офшор компаније за коју он и његова супруга раде.
Синиша Мали је радио у Агенцији за приватизацију до краја 2003. године. На то место поставила га је Демократска странка као младог економисту који је требало да омогући да приватизација највећих српских предузећа прође по закону. Након година проведених у приватном сектору, Мали је постао једна од најутицајнијих особа у држави пошто је Српска напредна странка (СНС) Александра Вучића формирала владу.
У јануару 2013. године, постао је економски саветник Вучића задужен за послове са Уједињеним Арапским Емиратима, а у априлу 2014. године именован је за градоначелника Београда. Улога Синише Малог у присвајању 10 хектара земље „Алфа протеина“ никада није откривена јавности, а земљиште до данас није враћено држави. Градоначелников брат Предраг Мали такође је био укључен у овај посао – радио је као директор фирме „Ferdi Genetics“ од оснивања 2004. године, а касније и као директор „Compost Group“ од 2007. године.
Новинари КРИК-а и ОЦЦРП-а дошли су и до банковног документа на којем се види да је Предраг Мали 2011. године на рачун „Compost Group“ уплатио 250.000 евра.
Након што је њихов пословни партнер Срђан Гајић оптужен, градоначелников брат био је један од сведока на суђењу. Када се 9. фебруара 2012. године појавио у судници, Предраг је рекао да није био укључен у посао са земљом јер у то време није био директор нити власник „Compost Group“. Рекао је и да је „Ferdi Genetics“ (већински власник „Compost Group“) фирма „чији је једини власник мој брат Синиша Мали“.
Предраг Мали открио је и да је „Compost Group“, пошто је постала власник земљишта, то земљиште и објекте користила као покриће за кредите узимане од државне Комерцијалне банке. Најмање 250.000 евра је узето од банке. Синиша Мали је, иначе, од јула 2013. до новембра 2014. био председник управног одбора Комерцијалне банке. Земљиште је и данас у власништву „Compost Group“, али је ова фирма променила власника. Од 2013. године власник је Ивица Ђолић, који је откупио власништво од „Alessio Investment Ltd.“ Уговор је, са стране офшор компаније, потписао Синиша Мали јуна 2013, а у време када је био функционер.
Док је компанија „Compost Group“ пословала и зарађивала новац за породицу Мали, бивше државно предузеће „Алфа Протеин“, од кога је одузета земља, отишло је у стечај.
Бивши директор „Алфа Протеина“ Лазар Мазманидис рекао је Крику да је то предузеће некада било успешан произвођач луцерке коју је узгајало више него што је могло да извезе и прода. Он је запослио Срђана Гајића, који је дошао са препорукама. Мазманидис је рекао да Гајић није био предан радник.
„Његова политика је била да прича, а не да ради“, каже Мазманидис.
Након што је Мазманидис дао отказ 2001. године, Гајић је именован за директора „Алфа Протеина“. Почели су проблеми. Радници су се жалили да није организовао сејање детелине, да није сазивао скупштине акционара и да га није било брига шта синдикат мисли. Предузеће „Алфа Протеин“ отишло је у предстечај. Држава га је јула 2003. године дала на аукцију, а Гајић је, заједно са још два радника, купио предузеће за 18.000 евра. Гајић је незаконито пребацио државну земљу на „Цомпост Гроуп“ две године пошто је приватизовао „Алфа протеин“, а након тога предузеће је отишло у стечај. Данас је у процесу затварања.
Мали акционари иницирали су истрагу против Гајића и поднели кривичну пријаву 2008. године. Тужилаштво из Вршца подигло је оптужницу тек 2012. године. У покушају да се заштити, Гајић је фалсификовао документ којим је доказивао да је од „Цомпост Гроуп“ примио милион динара за земљиште. Током судског поступка, откривено је да није плаћен никакав новац и да је Гајић „грубо повредио овлашћења у управљању имовином ’Алфа Протеин’“.
На суђењу се бранио ћутањем. После дугог судског поступка осуђен је у мају 2014. године на две године условне казне. Поднео је жалбу, али је пресуда потврђена у фебруару ове године пред Вишим судом у Панчеву. Против Гајића водио се још један поступак за кршење пореских закона. У том случају, према информацијама КРИК-а, осуђен је 2008. године на три месеца условне казне.
Датум: 2019-06-19 14:32:15
