Мирослав Мишковић је српски инвеститор и власник Делта Холдинга. Његово богатство се процењује на преко три милијарде долара, а светски магазин Форбс га је сврстао на 42. место најбогатијих људи из земаља које су некада биле комунистичке. Мирослав се сматра најбогатијим човеком на подручју Србије. Мишковић је рођен 5. јула 1945. године у месту Бошњане. Средњу школу је завршио у Крушевцу, а Економски факултет у Београду. Мирослав је одрастао на фарми, а када је имао само осам година скоро је ослепио на једно око када га је један дечак погодио праћком.У Београду је завршио Универзитет и дипломирао 1971. године. Пре него шта је постао најбогатији човек, радио је у Трајалу, Југобанци те индустрији хемије Жупи. Године 1990. изабран је за потпредседника Владе Србије, а после тога се посветио компанији Делта М.

МIШКОВИЋЕВ ПРОЦЕС

Александар Вучић тврди да је Мишковић симбол пљачкашке приватизације и парадигма паразитског система,те да је пословну империју створио криминалним активностима и корупцијом, наносећи штету државном буџету и свим грађанима, а политички моћници су га увек штитили од кривичне одговорности.

Господин Вучић има потпуну слободу овако да мисли о Мишковићу међутим нема права да злоупотребом службеног положаја у извршној власти утиче на рад правосудних органа, усмерава истрагу и монтира оптужницу и судски поступак. Зарад политичког маркетинга, како би се пред лаковерним гласачима представио као борац против криминала и корупције, Вучић је повео хајку против Мишковића. Притиском на медије, полицију, тужилаштво и судове створио је атмосферу линча у којој су државне институције кршиле процесна и људска права Мирослава и Марка Мишковића и нанеле им огромну материјалну и моралну штету. Под тортуром, која је почела 2012. године, Мишковић је у притвору провео 7,5 месеци, изложен је јавној дифамацији, незаконито су му ускраћена грађанска права, онемогућен је да нормално послује, а премијер, министар правде и председник надлежног суда директно су утицали на ток поступка и смену неподобног судије.

Кампања сатанизовања предузетника, вођена кроз све режимске медије, приказала је Мишковића онаквим каквим га види Вучић. Власник „Делте“ је покушао да отупи оштрицу напада, заклињао се да подржава Вучићеву владу, а да би то доказао угасио је дневни лист „Прес“, који је до тада финансирао. Наравно, Мишковић је добро схватио шта му се припрема. Две деценије је медије и сам користио да амортизује критику против себе и своје империје, али и да удара по свима који су му сметали. Утицај, купљен рекламама или на други начин, користио је да промовише пословне успехе, а не себе лично. Као сушта супротност Карићима и многим другим тајкунима, Мишковић у медије није пласирао саге о својој породици. Својом вољом представљен као роботизовани богаташ, јавности је омогућио доступност само основних података о себи.

Додуше што се самог процеса тиче, Мишковић није изабрао стратегију која би омекшала „часне судије“ Специјалног суда. Уместо о себи, говорио је о пословним достигнућима предузећа у којима је радио. У првој реченици, поред бесмисленог податка да је „најмлађи добитник награде АВНОЈ-а“, поносно је нагласио да је био генерални директор Хемијске индустрије „Жупа“, која је запошљавала 1.700 радника; производила 43% светске производње ксантата, средства за флотирање руда обојених метала; производила је и под немачким брендом „Хоецхст“ и под америчким брендом „Цyанамиде“; извозила је на тржиште Европе, Азије, Северне и Јужне Америке; била је највећи произвођач средстава за заштиту биља у ондашњој СФР Југославији; имала најмодернију електролизу у Југославији; „Жупа“ је била фирма са највећом просечном платом у Југославији у 80-тим годинама; није било запосленог са високом стручном спремом, са 2,5 године стажа, да није добио стан; док, нажалост, данас „Жупа“ заправо не постоји, фирма има 20 радника који привремено раде.

Пошто ови подаци углавном немају никакве везе ни с оптужницом, а ни с оптуженим, очигледно је за овакав избор представљања крива подсвест. Покушавајући да успехе „Жупе“ као ордење прикачи себи за ревер, Мишковић је заправо објаснио узроке пропасти српске привреде – да би тајкуни попут њега могли да створе властите империје, морале су да пропадну све друштвене и државне „Жупе“, међу којима су многе, попут „Ц маркета“, „Пекабете“, Луке Београд, па и предузећа за изградњу путева, по врло повољним ценама и у спорним околностима, пале у његове спретне руке.

ПАСИВНИ ПОТПРЕДСЕДНИК

За свих протеклих 15-16 година, колико се налази на главној привредној сцени Србије, само једном је учествовао у ТВ двобоју (против Живка Прегла, потпредседника Савезне владе Анте Марковића, на РТС-у 1990. године), дао је један или два „сервирана интервјуа" београдском "Недељном телеграфу" и два-три пута се огласио кратким јавним говорима на рођенданима своје компаније. А они који га познају, при томе, тврде да уопште није ћутљив човек. Та ћутња, која толико одјекује, може се објаснити на много начина – али овде треба изнети бар две хипотезе: или су му послови и планови такви да о њима никад није згодно причати, или му искуство говори да ради у земљи у којој је јавност лош савезник, а изврстан непријатељ. Да покушамо, ипак, да скицирамо његов бар „пословни профил", не „по живом моделу", него по пословним акцијама које је предузимао.
Мирослав Мишковић је рођен у Крушевцу 1945. године. Након што је дипломирао на Економском факултету у Београду, радио је у девизном сектору Југобанке у родном граду. Одатле је накратко прешао у Трајал, а потом у комшијску Хемијску индустрију Жупа, у којој је убрзо изабран за генералног директора (1982. године). Као успешан привредник 1989. године је добио престижну југословенску Авнојеву награду. Све су то били аргументи који су Радмилу Анђелковић, чувену Раду Ламбаду, кадровика Социјалистичког савеза Србије, понукали да Мишковића предложи, тада већ свемоћном Слободану Милошевићу за републичког премијера, то јест за председника Извршног већа Скупштине СР Србије. Овај се, међутим, већ био одлучио за др Станка Радмиловића, па су Мирослав Мишковић и Душко Михајловић само про форме, ради „јавне расправе о више кандидата", били конкуренти за ову високу функцију.

Управо тако почиње прави успон „гиганта из Бошњана “ руковањем са Слободаном Милошевићем, који му те 1989. године поверава функцију потпредседника извршног већа СР Србије. Мишковића су, наводно, препоручили резултати рада у „Југобанци“, „Трајалу“ и „Жупи“, у којој се прво истакао као финансијски, а потом и генерални директор. На Мишковићево разочарање, брзо се испоставило да је бити директор једне социјалистичке фирме (у којој се већ био навикао да ниједна врата не мора сам да отвара) много моћнија, уноснија и ефикаснија функција, од положаја једног потпредседника задуженог за „брз опоравак" српске индустрије – који тада није могао да наређује, већ само да убеђује своје старе колеге на терену, шта треба да раде „у јавном интересу", и сања шта је по вољи, а шта није главном политичком газди. Сведоци тврде да се претенциозни Мишковић већ кроз неколико месеци „заситио" високог државног положаја и схватио да се нашао на позицији која не обећава брз успех, већ мучно рвање за трупло СФРЈ – тим пре што је одмах прокужио и да се његова схватања о процесу приватизације српске привреде, већини око њега чине „преурањеним". Отаљавао је своју функцију још седам-осам месеци, не радећи политички готово ништа, јер тада Милошевићу није било згодно да му се сопствена влада распада усред југословенског распада.

Навикао на посао с хемијским препаратима и отровима, Мишковић се солидно  снашао и у извршној власти, а још боље у њеној сенци. У влади је остао само шест месеци, толико му је требало да схвати да је дошло време за приватни бизнис. Према легенди, основао је предузеће „Делта М“, закупио два апартмана у хотелу „Славија“ и са четворо приправника почео да се бави трговином и осигурањем, а касније и банкарством. Треба при томе имати у виду да је из времена директовања Жупом, која је била успешна јер је практично само намешавала хемикалије из увоза, добро знао да увозничке фирме из Словеније добро зарађују и у Србији, снабдевајући њену индустрију увозним репроматеријалом – па му је тадашњи, први економски рат са Словенијом отворио могућност да као увозник „супституише" разноврсну робу коју су овде претходно испоручивале љубљанске и фирме из других република (а касније да около-наоколо узима и њихову робу). Ипак, неки његови познаници кажу да је раздобље „уходавања" приватних послова током 1991. године назвао његовим „најтежим данима", јер је у почетку наводно радио потпуно сам, понекад и без секретарице.

ОСНИВАЊЕ БАНКЕ

Но, како је имао доста директорских и политичких веза и искуства у спољнотрговинским и девизним операцијама, као и у пословању са банкама, ти „тешки дани" изгледа да су трајали веома кратко, јер је веома брзо стекао „први милион марака", наводно, „више на туђу глупост, него на сопствену памет", како је једном рекао. Пре ће бити да је тајна његовог муњевитог успеха била у једном другом пословном креду, које је, наводно, једном признао: ниједан посао не радити са приватним српским сектором, него са директорима предузећа у друштвеној својини, који се могу „сервисирати" у оквиру за „нијансу" повишене цене аранжмана (што се више него оправдавало спољним санкцијама). У ствари, механизам експресног богаћења у Србији 1991–1994. године заснивао се на једноставним операцијама у којима се „откупљивала" извозна роба путем јефтиних кредита државних банака и централне банке или производила у ортаклуку са сопственим „девизним репроматеријалом", а профит се делио према диктату онога који је омогућио производњу, или су се увозна роба и девизни приход продавали за „чврсту валуту" по „комерцијалном курсу" итд.
Када је створио прве веће паре, успео је не само да се из Славије пресели у стан који је претходно напустио сам Милошевић него и да уђе у списак тада поверљивих и „подобних" бизнисмена, који су стекли и привилегију да све те операције „заокруже" и добију дозволу да сами себи оснују пословну банку. Тако је дозволу за рад стекла и Делта банка, по капиталном цензусу од два-три милиона евра, а такве дозволе за банкарско пословање, у поступку препродаје, последњих година, калкулишу се у цени трансакција и са стотинак милиона евра (само је Ђелић, са Меридијан банком, прошао јефтиније). Делта банка се релативно лако афирмисала у земљи, а брзо је конституисала, као и многе тадашње српске „приватне банке", и своју филијалу у Москви – па је „вежбање транзиције" могло да почне.

Према критичарима, Милошевић је Мишковићу поверио контролу сиве финансијске зоне у време хиперинфлације. „Делта М“ је имала привилегију на одложено плаћање царине на 45 дана, што је доносило астрономску зараду. Независни медији су објављивали тврдње да је „Делта банка“ имала ексклузивно право да од Народне банке Југославије откупљује девизе које је продавала на улици, остварајући профит на разлици у курсу динара. Преко „Делта банке“ пословали су Пензионо-инвалидски фонд Србије, Електропривреда Србије и друга велика државна предузећа. У архиву Народне банке налазе се документи који потврђују да је Мишковићева банка имала одобрење српске владе да пренесе 25,98 милиона долара из Југославије у неименоване офшор банке. С обзиром на начин рада тадашње власти, логична је претпоставка да је Милошевићев режим, у условима санкција, преко „Делта банке“  на стране рачуне трансферисао новац коме касније ни Интерпол није могао да уђе у траг.

У време пропасти српске привреде, гашења стотина фирми и пада милиона грађана у крајњу беду, током ратова и међународне блокаде, Мишковић је направио империју. Логика ове империје је да треба радити све што доноси брз профит, па Мишковић током наредних година креће у све и свашта – узима трговину спортском опремом, оснива осигуравајуће предузеће, купује предузеће за производњу бицикала, фабрику детерџената, минералног ђубрива, малопродајни ланац трговина, а касније ће постати и ексклузивни увозник и заступник производа фирми Фијат, Ланчија, Алфа Ромео, Нивеа, Мулинекс, Фереро, Најки, Спидо, Ескада, Мекс итд. Но, за разлику од већине скоројевића у бизнису, он показује да зна да послује у свим условима, а не само у ратним временима.

ПРИЈАТЕЉСТВО СА МИЛОШЕВИЋЕМ

Мишковић није јавно подржавао Милошевићеву политику, али није могао ни да сакрије везу чија „присност“ је увелико излазила из оквира обичне сарадње бизнисмена и државника. Њих двојица су били толико упућени један на другога да се Мишковић уселио у Милошевићев стан у Улици 14. децембра 61/А. Из четвороипособног стана од 125 квадрата, на трећем спрату, Милошевић се 1991. преселио на Дедиње, у председничку резиденцију. Као прави другар, стан је уступио Мишковићу, да не самује у хотелу „Славија“. Касније су тамо живели Мишковићева ћерка Ивана и њен супруг Горан Карић. Стан, вредан око 225.000 евра, и данас се води као власништво Општине Врачар, а претпоставља се да су га Мишковићи откупили, али нису укњижили у катастру.

Идилично пријатељство потрајало је док Слободан Милошевић није оборен с власти. Да не би с њим отплутао низ воду, Мирослав Мишковић се ставио на располагање петооктобарским победницима. На Видовдан 2001, кад је бивши председник Србије изручен Хашком трибуналу, поједини медији су известили о прослави која је одржана у „Делтину“, ресторану у пословној згради „Делта Холдинга“.

Иако се упорно дистанцирао од Милошевића, Мишковић је тек много касније јавно проговорио о бившем пријатељу и партнеру.

„Милошевић ми је понудио сарадњу крајем 1989. године. Од мене је тражено да организујем приватизацију и демократизацију тржишта у Србији. Пошто сам одувек више нагињао капитализму и либерализму, прихватио сам позив, али убрзо сам схватио да сам на погрешном месту, у погрешно време. Напустио сам положај потпредседника владе после шест месеци, кад сам схватио да имам другачије идеје у вези са Србијом, Југославијом и развојем. Један од разлога мог одласка био је лично Слободан Милошевић. Он није био националиста, већ човек који је волео моћ и желео је ту моћ по сваку цену. Све што је радио било је само да би задржао своју моћ – рекао је Мишковић у интервјуу италијанској агенцији „Нова“, који је објављен 16. новембра 2014.“

ТИПОВАЊЕ НА ЂИНЂИЋА

Смена власти није изненадила Мишковића. Доказујући спремност да цару даје царево, као што је некада финансирао ЈУЛ, тако је подржао и ДОС. Тачно је претпоставио да ће Зоран Ђинђић водити главну реч, па се потрудио да му се на време приближи. Приступ су му олакшали стари пословни партнер Душан Михајловић и врло кооперативни Млађан Динкић. Уз њихову помоћ успео је да  ублажи удар пореза на екстра-профит. Нова власт је Карића санкционисала са 40, а Мишковића са само пет милиона немачких марака.

Ђинђић је пристао да се не распитује како је Мишковић дошао до првог милиона и да се према њему не односи осветнички, али неколико пута је „молио“ за финансијску помоћ у одређеним активностима владиних агенција. Пошто је знао да се такве „молбе“ не одбијају, тајкун је с тугом у срцу ипак пристајао да растерети државни буџет и прискочи кад затреба. Добру вољу за сарадњом Мишковић је показао и кад је Ђинђићу предложио да за шефа кабинета узме „Делтино“  чудо од детета Немању Колесара, чија супруга Јелена је остала на значајној функцији у компанији. Такође, понудио се и да купи једне београдске новине, како би променио њихову опозициону уређивачку концепцију.

Ипак, Ђинђић је задржао резервисан став према Мишковићу. Финансијска полиција је проверавала рад „Делте“, а лично је премијер у неколико случајева инсистирао да у приватизационим процесима не учествује „Делта банка“, него „Комерцијална банка“.

Разлоге за дистанцирање нове власти од водећег представника „Милошевићеве финансијске елите“ објаснио је Владимир Поповић, звани Беба, шеф бироа за комуникације ДОС-ове владе.

„Мишковић није ни убијао политичке противнике, ни премлаћивао грађане, нити са чарапом на глави пљачкао банке. Али јесте подржавао режим који је то радио и јесте учествовао у пљачкању Србије. Пре свега са оловком и мозгом. Радио је све, од шверца цигарета до прања и изношења пара на Кипар, користио је повластице при увозу и извозу, а до најслађих пара је дошао преко фондова и јавних предузећа која су држала новац код њега, у банци, са мизерном каматом, а онда би им „Делта“ тај исти новац давала за плате, али уз камате које су некада биле и по 2-3 одсто дневно. Није се, међутим, експонирао као Карић, а давао је и где треба и кад треба. Био сам присутан на првом састанку Зорана Ђинђића и Мирослава Мишковића у згради владе, који се десио два или три месеца након што је Зоран постао председник. Ја сам био позван да му кажем за гласине које су се тада шириле, а односиле су се на његове наводне изјаве да је „купио опрост“, јер је „дао пет милиона марака“ Демократској странци, што никакве везе са истином није имало. Иако нам је то потврдио један његов близак пословни партнер, Мишковић се клео Зорану и мени да су то лажи и да никада тако нешто није ни поменуо. Чак сам му тада и рекао за ове пљачке које је правио преко фондова. Он је покушавао да нам објасни како је то легалан и нормалан пословни потез и да нема ничега незаконитог. Он се на том састанку жалио због Зорановог сталног помињања „Делте“, Карића и сличних фирми, тврдећи да то уништава његов систем, а тиме и привреду Србије. Зоран је онда предлагао одржавање донаторске вечере где ће сви ти, који су се тако обогатили, дати држави једнократно десет-двадесет милиона марака, као што је јавно прихватао Богољуб Карић. Мишковић се бунио, тврдећи да није лопов као Карић и да неће да буде изједначаван с њим. Рекао је тада да неће да даје, али може да помогне пројекте владе кредитима, приватизацијама, новим фабрикама… Касније сам га пуно пута виђао у згради владе, али скоро увек у кабинету Немање Колесара. Немања је био Зоранов саветник за привреду, па је овај тамо вероватно плео мрежу како да поједе Србију. Видели смо се, касније, у Херцег Новом два или три пута, а једном нам је на јахти Миодрага Костића, у сред афере Јањушевић-Колесар, објашњавајући да морају да „лете“, тврдио да те људе и не познаје. Иако је Мишковић с Колесаревом женом Јеленом основао „Делту“, иако је Колесар у владу дошао из „Делте“, иако је Мишковић провео више времена у Колесаревом него у свом кабинету, гледао ме је у очи и тврдио да га је Зоран упознао с њим. Тад сам схватио какав је то човек и шта значи израз „варварински играч“. Мишковић је са Зораном успоставио близак и директан контакт крајем 2002. године и тачно је да је у том периоду почео да прави изузетне монополске позиције у разним сферама пословног живота, али је то само започео. Тада, крајем 2002, Зоран више није имао подршку ни самих чланова владе, медији и „јавност“ су га уништавали, министри „ескперти“ спроводили су политику која је терала привреднике да нападају владу и Зорана, који је, немајући куд, правио неке савезе и с Карићем и с Мишковићем, јер су обојица имали удружења привредника иза себе и изузетан утицај на медије које су контролисали. Карић је имао телевизију, а „Делта“ је контролу остваривао захваљујући буџетима за рекламу, донацијама за штампу, ковертама уредницима и Милки Форцан. У атмосфери медијског линча чак је у „Делтину“ организован и један састанак између уредника медија и дуета ММ. Мишковићев интерес је био да смири политичке тензије, јер му је то омогућавало нормалан амбијент за пословање.  Мишковић је опстао захваљујући неспособности и немању снаге оне хетерогене владе, али и његовом таленту да корумпира појединце, пре свега политичаре. Постао је апсолутни власник Србије. Он је власник политичких странака, он је власник скупштинских мандата, он се пита ко ће бити министар, медији објављују само оно што се допада Мишку и „Мадаме Милки“, нема приватизације ако је он не дозволи. Противнике уништава преко медија или тера у затвор. Разне „мафије“ у Централном затвору су доказ моћи овог титана из Бошњана. Сви то знају и ћуте. Или се плаше, или их плаћа. На срећу његових противника, за сада не убија. Али, и Милошевић је почео тако што је прво хапсио. Он је његова копија у свему. И он има сина Марка. Тајкуни и политичари од по педесет и више година излазе ноћу по клубовима са његовим сином од 26, додворавају се и понижавају, нуткају функције и моле за везу, баш као што су многи од њих цупкали по столовима „Мадоне“ уз музику Леонтине – причао је Владимир Поповић.“ („Статус“, април 2007.)

Наравно овоме се не може у потпуности веровати, међутим све ово помаже у сагледавању атмосфере у којој се, после петооктобарских промена, нашао Мирослав Мишковић.

КИДНАПОВАЊЕ И КУПОВИНА

У колико опасној ситуацији се налази, власник „Делта Холдинга“ није схватио ни 29. марта 2001, кад је његов син Марко пуким случајем успео да побегне отмичарима. На путу од сурчинског аеродрома ка Београду, БМВ у коме се, с двојицом пријатеља, налазио млађи Мишковић, покушао је да заустави тамно плави „ауди“. После два „чешања“ и претицања, БМВ је ударио у банкину и зауставио се на аутопуту. Мишковић је истрчао из аута и попео се на надвожњак, где се налазила патрола саобраћајне полиције.

Полиција и Мишковићи нису озбиљно схватили инцидент, проценили су да је у питању био покушај отимања аута, а не сина Марка. Десет дана касније, 9. априла, у 8,15 ујутру, у булевару Арсенија Чарнојевића, пред укључењем на аутопут, исти „ауди“ зауставио је „алфа ромео“ у коме су се налазили Мирослав Мишковић и његов шофер Драган Крстић. Тројица маскираних нападача, наоружаних „калашњиковима“, извукли су Мишковића и убацили га у „ауди“. Шофера су затворили у гепек „алфа ромеа“.

У изјави полицији, после ослобођења, Мишковић је описао догађај:

„Са својим возачем кренуо сам на посао. У једном тренутку, „ауди“ нам је препречио пут. Кад су ме извукли из аута, хтео сам да отмичара ударим ногом. Замахнуо сам, а следећег тренутка сам добио ударац у главу. Други маскирани отворио је врата и угурали су ме у њихов ауто. Очи су ми облепили широком селотејп траком, преко главе навукли капу и кренули смо да се возимо у непознатом правцу. Први део вожње је био кратак, а онда су ме пребацили у друго возило. Возач је био изузетно искусан и спретан, возио је брзо, а било је пуно скретања. Возили смо се око 20-25 минута. Онда сам осетио да идемо по лошем путу, вероватно земљаном. Када смо стали, изгурали су ме на задња лева врата и рекли ми да идем право. Угазио сам у блато, а после три-четири корака ушао сам у неку просторију. Мислио сам да је реч о некој гаражи са каналом у средини.Угурали су ме у узан простор у који сам се спуштао металним мердевинама. Када сам сишао, затворили су поклопац. Успео сам да се некако ослободим селотејпа и видео сам на десној страни зид са алком за коју су ме везали лисицама. На супротном зиду горела је сијалица. Просторија је била отприлике метар и по са метар и по, висока око 175 цантиметара. После извесног времена, извели су ме из шахте и тражили да мобилним телефоном позовем секретарицу. После позива изнова ме враћају у просторију-шахт. Потом су ме возили десетак минута, а онда су ми дали телефон да зовем Милана Спасојевића. После су тражили да зовем и министра полиције Душана Михајловића и пренесем му њихову поруку. Онда су ме поново вратили у ону просторију…“

Мишковић тврди да ниједном није имао прилику да види своје отмичаре, већ је само из разговора приметио да један има београдски, а други босански нагласак. О откупнини Мишковић је преговарао са човеком кога су отмичари ословљавали са „шефе“. „Шеф“ је тражио да му се исплати десет милиона марака, али, кад му је Мишковић објаснио да нема шансе да сакупи толико, пристао је на упола мању цифру. Договор су потврдили руковањем.

Паре за откуп прикупио је Милан Спасојевић, Мишковићев кум и директор једног сектора у компанији „Делта“. Отмичари су му дали услов да до 17 сати преда пет милиона марака. Пошто је тај рок пробио, криминалци су му дали још два сата, уз услов да дода још два милиона марака. Кад је прикупио целу суму, Милан Спасојевић је поступао по упутствима која су му отмичари давали с различитих телефона. Неколико сати се возао тамо-амо, час према Нишу, па према Новом Саду и назад. У зору 10. априла, кад су примили откуп, отмичари су код музеја „25. мај“ ослободили Мирослава Мишковића. Паре су пребројане и подељене у канцеларији Љубише Бухе Чумета, шефа сурчинске мафије. Пола плена је, наводно, узео Милорад Улемек Легија.

Без обзира на то што га киднапери нису тукли и злостављали, Мишковић је врло тешко поднео ту невољу. После страха за свој и живот чланова породице, нарочито се изнервирао кад је сазнао да је слободу платио седам а не договорених пет милиона марака.

„Стварно сам мислио да ти криминалци имају неку част и да држе реч. Договор је био пет милиона и пружили смо један другом руку.“

Три недеље касније, у Паризу су због фалсификованих пасоша ухапшени Душан Спасојевић, Миле Луковић, Владимир Милисављевић и браћа Александар и Милош Симовић. Депортовани су у Београд, где им је одређен притвор. Средином јула 2001. осуђени су због тог кривичног дела, Спасојевић на 15 месеци затвора. Нову истрагу, под сумњом да су извршили отмице Мишковића, Драгослава Вуковића и Миленка Алексића, дочекали су на слободи. Заштиту им је, према тврдњама бројних сведока, међу којима су и тадашњи чувари у Централном затвору, пружао Чедомир Јовановић, који је неколико пута посећивао Душана Спасојевића. Један затворски стражар (Љубиша Ј.) касније је јавно тврдио да му је Спасојевић испричао како се с Јовановићем посвађао око поделе новца од откупа који је плаћен за Мирослава Мишковића.

„Кад смо кренули ка канцеларији управника Блануше, Спасојевић почиње да ми прича, сам од себе… Каже ми дословце: „Љубо, запамти, овај мали је дошао да тражи паре! Паре које смо узели од отмице Мишковића! Из Француске су нас депортовали као због пасоша, а сада нас криве за отмицу! И још паре хоће да извуку! Е, не дам! Паре су на сигурном. И сад хоће да подигну оптужницу против мене за отмицу Мишковића, а они су нам наредили да га отмемо. Они који ми сада траже паре. Рекли су нам да не сме длака с главе да му фали, а тим парама од отмице требало је да плате хапшење Милошевића, али се то после изјаловило.“ Све ми је то испричао Спасојевић – тврдио је чувар Љубиша Ј.“

КОНТРАКЦИЈА КАПИТАЛА

Треба имати у виду да је овај јавни наступ Мирослава Мишковића уследио након, за стратегију Делта холдинга, можда најиндикативније одлуке о продаји Делта банке италијанској Интеза банци. Без обзира на наизглед фантастичну цену која је постигнута у овој трансакцији (277,5 милиона евра за 75 одсто власништва плус опција за још сто милиона евра за потпуно власништво) – сви су се упитали зашто Мишковић продаје своју банку управо у време када многе стране банке покушавају да уђу на српско тржиште. (Касније ће продати и Делта осигурање, такође Италијанима – јер то обично иде у пакету са банком.)
Мишковић је то објаснио следећим речима: "Продајом банке светски познатом партнеру омогућили смо Делта банци да уђе у систем једне од најпознатијих банака у Европи, што јој омогућава лидерску позицију, а Србији пружа прилику да добије једну велику светску банку која ће пословати по светским стандардима. Донети такву одлуку није било лако, али били смо свесни да Делта банка не може да се носи равноправно са великим светским банкама које доносе дугорочне изворе кредитирања. Осим тога, за нас је ово била прилика да обезбедимо новац који ћемо уложити у даљи развој Делта холдинга, односно у изградњу лидерске позиције ове компаније у области трговине и производње хране. Наш циљ је да даље ширимо мрежу три бренда – Максија, Пекабете и Темпа, а приоритет су тржишта Хрватске и Словеније, а затим и тржишта БиХ, Црне Горе и Македоније, и да се више него до сада укључимо у развој пољопривреде и прехрамбене индустрије."
Дакле, све је упућивало на закључак да кад говори о правцу својих улагања према Словенији и Хрватској – он мисли озбиљно. Тако је и схваћен у Љубљани, па је један тамошњи лист одмах израчунао да капитал који је Мишковић добио од Италијана вреди колико осам Фруктала, три Перутнине Птуј и једну и по Подравку. Тим поводом, можда најприближније спекулације о стварним намерама водећих трговаца Србије, Словеније и Хрватске изнесене су у хрватској штампи почетком ове године. Тамо је изнето да је већ током претходне јесени постигнут договор Делте, Конзума (део Агрокора) и Меркатора о "удруживању" у заједничку компанију. У том договору је, наводно, конципирано да ће оне компаније из овог троугла, чија процењена вредност не буде одговарајуће висине (трећине), у нови "балкански холдинг" унети недостајућу новчану вредност, али да ће у заједничко предузеће ући само онај део њиховог власништва који је у рукама самих власника који учествују у преговорима (Ивице Тодорића, Мирослава Мишковића и Игора Бавчара).

ПЛАНОВИ С МЕРКАТОРОМ

Ипак, када се посматра финансијски успон Делта холдинга, може се запазити да се тек у времену „после Милошевића" он пробио у сам врх привреде Србије (други је по снази, по многим показатељима), а у вртоглавом успону посебно је значајно раздобље после 2002. године. Тако је за последње четири године Мишковић купио Пекабету, Сунце, Јухор, ПЗП "Београд", Аутокоманду, Подунавље, Базар, Семе, Обућу, пољопривредна добра Напредак, Јединство, "Сомбор", а сувласник је и ПИК-а "Бечеј" и још низа других фирми. У Војводини је већ, са купљених или закупљених око 20.000 хектара земље, на нивоу највећих велепоседника. Уосталом, компанија која ове године предвиђа инвестиције од 264 милиона евра, а већ запошљава близу 16.000 радника – сигурно заслужује сваки респект.
Када је Мишковић, међутим, прошле године почео да улази и у домен грађевинарства, па кренуо и у авио-саобраћај, Велимир Илић, министар за капиталне инвестиције у Коштуничиној Влади Србије, управо на телевизији Браће Карић (с којима се Мишковић породично "ородио" удајући ћерку Ивану за Горана Карића, сина Сретена Карића), показао је да је изгубио живце, па је у једном грубом монологу затражио од Мишковића "да мало прикочи" и да се не меша у све (при томе је, у свом простачком стилу, вређао крхки Мишковићев стас). Овај испад, на овом месту, навео је све посматраче на закључак да Карићев лоби нема више Мишковићеву финансијску потпору.
У ствари, када је након ДОС-ове владе, на чело Србије избила Коштуничина коалиција, стално се меркало како ће се сада поставити Мишковић, који се претходно прилично приближио сада већ опозиционој Демократској странци. Почетком 2005. године он се, са извесном критичком нотом, на скупу добављача Максија, Пекабете и Темпа (3. фебруара 2005), обратио тој најновијој власти: "Позивам Владу Србије да у сарадњи са привредницима што пре започне решавања најкрупнијих економских проблема, као и медије да се више баве економским темама. Једино стварањем добре климе за успешно привређивање можемо ојачати нашу економију, а без јаке и успешне економије нема ни подизања животног стандарда становништва нити решења најважнијих политичких питања. Пре 15 година, према економским показатељима, Хрватска је била 20 одсто успешнија од Србије, а Словенија 55 одсто. Данас је Хрватска два пута, а Словенија чак три и по пута испред нас. То су алармантни подаци, али нисам приметио да су се због тога забринули они који о томе треба да брину."
У овом говору он је рекао и нешто што ће се тек нешто касније, када крену приче о уласку Делта холдинга у власништво словеначког Меркатора, потпуно разумети: "Конкурентске фирме из нашег окружења несметано купују у Србији и праве нове инвестиције, а ми, у покушају да учинимо то исто код њих, наилазимо на скривене препреке и опструкције које због политике тих земаља није могуће савладати." Подсећајући на Делтине неуспеле покушаје, од пре неколико година, да добије локацију у Љубљани за изградњу Макси супермаркета, Мишковић је још додао да, учествујући на словеначкој берзи, српска предузећа и даље могу купити минималне проценте капитала неке њихове фирме, али да је потпуно преузимање практично немогуће.

Но, најзанимљивији део ове спекулације је онај да би свака од чланица новоствореног холдинга "покривала своју територију", а то би, наводно, значило да би део Меркатора који послује на српском тржишту прешао у састав Делте, а исто би било и с Конзумовим трговачким центром, чију је градњу Агрокор започео у Београду – а све то би Делта платила инвестирањем ликвидних средстава у власништво Меркатора и Агрокора. У ствари, оно што је занимљиво у овој спекулацији јесте лансирање тезе да Мишковић улаже у словеначку и хрватску компанију – само да би преузео њихове послове у Србији, то јест да би код куће остварио монопол у малопродаји.
Касније ће се, на оном видљивом плану, испоставити да је Тодорић тренутно испао из комбинације, а да Делта холдинг у Словенији и даље наилази на засад непремостиве политичке препреке, јер је значајан део акција Меркатора ван Љубљанске берзе, у поседу Истрабенза и Пивоварне Лашко, а тај посед им је омогућио управо актуелни словеначки премијер Јанез Јанша, који се не усуђује да их даље покрива у најновијим плановима са Мишковићем.
Мишковић, међутим, не одустаје од својих планова, које је "проширио" и у свом традиционалном јавном иступу за дан фирме, почетком фебруара ове године. Наиме, он је овом приликом рекао да му је план да у наредне три године освоји околна тржишта – Македоније, БиХ и Црне Горе, а потом су му циљ пробоји у Словенију, Румунију, Бугарску, Мађарску и Молдавију. У овогодишњем говору изнео је и неколико опаски које су имале веома широк одјек у јавности. Тако је критичарима сталне експанзије (Вељи Илићу) упутио поруку да "у Делти не могу да стоје, јер ко стоји пада", те да је за долазак страних великих компанија на наше тржиште, то јест за долазак великих инвестиција "потребно другачије понашање наших радника, које је самоуправљање размазило, а паре неће долазити тамо где се скоро свакодневно штрајкује и где се блокирају путеви". Истом приликом он је замерио српским политичарима што су направили две велике чистке директора, у време Милошевића и током владавине ДОС-а, те да "владе не могу стварати своје привреднике". У ствари, Мишковић стално варира своју најчувенију изјаву: „Било би добро да у Србији постоји Бил Гејтс, али ми таквог немамо. Такви смо какви смо, али боље од нас немате."

ДИНКИЋЕВО ПОВЛАЧЕЊЕ

Сам Мирослав Мишковић, међутим, не може се у суштини пожалити готово ни на једну власт под којом је радио, па ни на последњу. На пример, премијер Војислав Коштуница лично је прошле године посредовао приликом трансакција око окончања приватизације трговинског ланца Ц маркет, који је годинама водио Слободан Радуловић. На крају је Мишковић добио и ову фирму, а Радуловић, према писању домаћих таблоида, отказ из фирме, јер је, наводно, у његовим радњама нађено много презерватива којима је истекао рок. Коштуница је недавно, чак, пре него што ће отпутовати на самит премијера у Букурешт (који је одржан 6. априла), где се зида балканска зона слободне (Цефтославија), примио Мишковића и Бека и индиректно подржао њихова настојања у региону (значи и у Словенији), истичући начело слободног инвестирања у свим државама, по принципу реципроцитета.
И министар финансија Млађан Динкић је показао готово претерану благонаклоност према Мишковићу много пута (а Делта банку није дирао ни када је био гувернер), па је још прошле године ЦОРД-у рекао: "Што се Мишковића тиче, он спада у предузетнике који ће наџивети сваку владу и као угледан бизнисмен има добре односе са свим странкама које се залажу за економски просперитет. Мишковић никада није звао Министарство финансија, а сигуран сам ни Коштуницу да тражи да се нешто специјално учини за његову фирму" ("Данас" од 7. јула 2005). Овог пролећа, Динкић је, не знајући више како да народ увери да Влада нешто покушава против инфлације, на брзину кренуо с причом да су трговачке марже превелике (алудирајући на монополе), али му та неуспела кампања није сметала да у афери око Меркатора, експлицитно подржи Мишковића, процењујући, можда, да се његова настојања у Словенији код нас разумеју као испољавање "економског патриотизма". Испада да, кад је патриотизам у питању, превисоке марже нису битне.
Цитиране изјаве наших актуелних државних функционера могу се тумачити и анализирати на много начина, али једно је сигурно – после уклањања Богољуба Карића, није на реду Мирослав Мишковић, па се ни његово планирано "бекство капитала" из сиромашне Србије у богату Словенију, не може смештати у политички контекст, него се мора посматрати у матрици интереса једне компаније која се шири, да би опстала, и једног динамичног и амбициозног пословног човека, који у ствари зна да капитал нема домовине.