Био човек председник два пута, био на том месту скоро деценију и од целе прице готово да не остаде ништа, као ни епилог чувене реченице на конференцији за новинаре после пораза од Томе: “видимо се у неком другом филму”. То је мање више познато, али оно што се десило до пада са функције нити је био занимљив, нити садржајан филм, већ обично црно-бело и досадно остварење. Јесте имао држање, имао је И манире, умео је и лепо да прича, а и да навија за наше у Арени, али и на Вимблдону за Новака (сигурно не о свом трошку). Знао је и да јури по ливадама оног лика што му је у Гучи псовао мајку…И шта још навести о лику, имену и делу врлог нам и бившег шефа државе, са оном чувеном тамнијом туфном на седој глави? Па ништа, а од целе прице, најтужније је што је до дана данашњег остала само дилема да ли је Борис ипак лепши од америчког глумца Џорџа Клунија, чиме се нација бавила више година.

Биографија (званична)

 Рођен је 1958. године у Сарајеву.

 Основну школу и гимназију завршио је у Београду, где је и дипломирао на Филозофском факултету. Дипломирао је у области социјалне психологије, на Катедри за клиничку психологију.

Радио је као новинар, клинички психолог, професор психологије и истраживач у научним пројектима на Институту за психологију. Био је директор Центра за развој демократије и политичке вештине. Радио је на успостављању регионалног система политичке едукације у Србији, Републици Српској, Македонији и Бугарској, као и у самој Демократској странци. Од 2003. године био је предавач политике и адвертајзинга на специјалистичким студијама Универзитета уметности у Београду.

Учествовао је у опозиционом раду током студија, због чега је хапшен. Био је члан Демократске странке од 1990. године. Био је секретар Главног одбора и потпредседник Извршног одбора од 1992. године. За потпредседника ДС-а изабран је у децембру 2000. године, а на исту функцију поново је изабран у октобру 2001. године. За председника Демократске странке избаран је у фебруару 2004. године.

После петооктобарских промена постао је министар за телекомуникације у Влади СРЈ. Од 2001. године био је савезни посланик у Већу грађана, потпредседник у Скупштини СРЈ и шеф посланичког клуба Демократске странке. У исто време био је и председник Одбора за контролу служби безбедности. Од 17. марта 2003. вршио је функцију министра одбране Србије и Црне Горе. На парламентарним изборима одржаним у децембру 2003. године био је носилац листе Демократске странке "ДС - Борис Тадић". Од фебруара 2004. био је шеф посланичког клуба Демократске странке у Народној скупштини Републике Србије. Од 11. јула 2004. обавља функцију председника Србије. На место председника Републике Србије изабран је поново фебруара 2008. године. У марту 2012. године расписао је ванредне председничке изборе на којима је изгубио од Томислава Николића.

Незадовољан одлуком да Демократска странка уђе у коалицију с Новом странком, предвођеном Зораном Живковићем, Тадић у јануару 2014. године напушта Демократску странку. Након тога оснива Социјалдемократску странку, коју је чинила једна фракција издвојена из његове бивше странке.

Његова Социјалдемократска странка 2016. године улази у коалицију с Либерално демократском странком, предвођеном Чедомиром Јовановићем и Лигом социјалдемократа Војводине, на чијем челу се налазио Ненад Чанак. Њих тројица су основали “Савез за бољу Србију” и на изборима су за 788 гласова прешли цензус.

Тадић се заговара за блиске односе с Европском унијом, али, иако је прозападно оријентисан, сматра да Србија треба да има уравнотежене односе са Сједињеним Америчким Државама, Русијом и Европском унијом.

Добитник је награде “Квадрига” која се појединцима додељује за визионарство, одговорност, храброст и ангажман помоћу којег свет постаје бољи. Добио је и Европску награду за политичку културу, а тада је изјавио да ће новчани дио награде од 50.000 еура донирати у хуманитарне сврхе за родилиште у Грачаници.

2011. године је добио награду “Стеигер”, 2011. године угледну награду “Полак”, због доприноса економским и демократским реформама у средњој и источној Европи.

Босна и Херцеговина му је уручила орден Европског покрета који се за допринос помирењу додељује вођама региона, а 2012. године је у Лисабону добио награду Савета Европе Север-Југ.

Ожењен је и отац две девојчице. Женио се два пута. У првом браку са Веселинком Заставниковић је био шеснаест година, до 1997. године када су се развели. Веселинка је од 2002. била искушеница и 14. октобра 2007. се и замонашила у манастиру Пећка патријашија као монахиња Ирина. Друга супруга Бориса Тадића је Тања.

Говори енглески и француски језик.

(Извори: Истиномер, Познатиинфо)

Биографија 2(Контроверзна и непотврђена)

 Срђан Шапер, пропали глумац, јунак филма “Давитељ против давитеља”, осмислио је изборну кампању Бориса Тадића на изборима који су одржани 2004. године. Он је написао и председникову биографију. Биографија је лажна и да смо демократска држава, председника би оптужили за кривоклетство. Господин Шапер води и ову изборну кампању г. Тадића. Ако Борис изгуби изборе, нудимо му место помоћника главног уредника у Таблоиду. Ако их, уз Шаперову помоћ, ипак, добије, надамо се да ће председник Тадић постати златни спонзор нашег листа – за борбу против мафије. Уосталом, он има 50.000 евра уштеђевине. Било како било, Таблоид је на добитку. У овом броју наш сарадник анализира лажну председникову биографију, коју су му скројили маркетиншки саветници и изборни штаб. И без овакве биографије он би, сигурно, победио те 2004. године.

Службена биографија победничког кандидата Бориса Тадића на изборима за председника Србије објављена на сајту Б92, али и у свим медијима: Б92 Специјали. Избори 2004. године.

Наш сарадник је покушао да провери истинитост података из биографије и ево резултата:

Борис је рођен тачно како је наведено, и дипломирао је на психологији. Борис није завршио последипломске студије на тему “Субверзивност у сегменту сексуалности” или барем за то нема доказа на Филозофском факултету у Београду, на коме је месецима наш сарадник покушавао да нађе магистарску тезу “Субверзивности у сегменту сексуалности” (Ако господин Борис Тадић, или било ко други, има његову магистарску тезу, молимо да нам је уступи ради објављивања, јер су читаоци показали велико интересовање да прочитају научне резултате нашег председника, за ову функцију екстремно важну тему, која се тиче и односа према сопственом грађанству).

Ако председник Тадић нема ту магистарску тезу, намеће се питање да ли се господин Борис Тадић може уопште појавити као кандидат на јануарским председничким изборима, јер је обмануо грађане на претходним изборима.

 Из биографског навода закључује се да је Борис Тадић магистрирао на наведену тему. Овакав студијски смер не постоји нити је икада постојао на Филозофском факултету – постоји само смер психологија. Значи да је председник Борис Тадић магистрирао на ову тему, али те магистарске тезе нема!

Ова обмана, као што претпостављамо, била је потпуно непотребна и безразложна, сем у оквиру сугестија маркетиншке агенције да га представи као човека науке и струке.

Онај ко непотребно обмањује грађане може свашта да смисли и уради када, сатеран чињеницама, уђе у проблем утврђивања истинитости било којих навода.

Кључно питање је да ли је Борис обмануо грађане, или није, и то питање се мора разјаснити до краја?

Наш сарадник је покушао да утврди да ли је Борис Тадић радио као колпортер, бар као студент, али то није било могуће утврдити, јер за сада нема ниједног сведока који се тога сећа. Напротив, сви га се сећају као добростојећег младића, сина двоје универзитетских професора (отац Љубомир академик и мајка Невенка дечји психијатар), људи увек солидних примања, укључујући и зараде на предавањима и истраживањима по свету.

Као важног сведока, упитали смо легендарног продавца новина Драгана Благојевића да ли се сећа да је Борис Тадић продавао студентску штампу. Господин Благојевић се увредио. “Борис је увек био добро дете…”

Намера маркетиншке агенције је била да Бориса представи као вредног, радног и човека који се од ране младости сам старао за свој џепарац.

Наш сарадник је покушао да утврди када је Борис радио на Радио Индексу 202, али то није било могуће, бар не толико да би било упамћено од шире јавности. Ово не значи да он није можда припремио неки прилог за ту радио станицу, али у њој никада није био запослен. Произилази да је и овим обманута јавност!

У изјави за Таблоид, бивши уредник Радио Индекса Ненад Цекић тврди да никада није срео сарадника по имену Борис Тадић!

У болници “Лаза Лазаревић” нема у кадровској евиденцији имена клиничког психолога Бориса Тадића! Дозвољавамо да можда наш сарадник није добро прегледао (потпуна несређеност) кадровску евиденцију, па предлажемо да господин Борис Тадић да на копирање и објављивање своју радну књижицу у којој ће се видети где је све био запослен и колико је то запослење у овој болници трајало.

Ако је ипак био запослен у овој болници, поставља се логично питање – зашто је напустио ту установу, јер је то природно место рада за једног клиничког психолога? Ако је добио отказ због неких разлога, било би добро да бирачи знају који су то разлози? Закључак је јасан – председник је опет обмануо јавност!

Клинички психолог који пређе у гимназију за професора психологије, прелази у професионалном смислу с коња на магарца, и вероватно за то има разлога. Разлози не могу бити политичке природе, јер је место професора у гимназији, у то време, било политички свакако деликатније, и тражена је морално-политичка подобност кандидата за место за катедром. Поготову што председник истиче у својој службеној биографији: био у затвору из политичких разлога.

 Ако господин Борис Тадић буде дао своју радну књижицу, многе ствари ће се разјаснити!

У биографији, даље, пише да је Борис потом био психолог у војсци??? Наш сарадник је покушао да провери ову чињеницу, али нема никаквих доказа, нити могућности да се то провери, јер се не зна где је то Борис Тадић био психолог у војсци! Господин Борис Тадић је војску служио 1984. године у Чапљини и у Сарајеву. У војску га је отац Љубомир Тадић послао те 1984. године, јер се у то време пред Окружним судом у Београду судило шеторици интелектуалаца из групе Отвореног универзитета.

Да би спасао Борисову девојку Веселинку Заставниковић хапшења, Љубомир Тадић је, преко старих партизанских веза, успео да његов син добије одсуство и да се венча са Веселинком, којој се потом изгубио траг.

Сарадник Таблоида је успео да преко бивших Борисових старешина у војсци утврди да је он био обичан редов, са привилегијама. Војни психолог у то време, није био у формацијском саставу војних јединица, већ су тај посао обављали у војним болницама и војним здравственим центрима искључиво војна лица!

Наш сарадник је покушао да провери да ли је, и када, Борис Тадић био запослен у београдском Институту за психологију. Такав институт постоји при Филозофском факултету у Београду, али у евиденцији запослених нема Бориса Тадића! Када би нам господин Борис Тадић показао радну књижицу, или уступио фотокопију, видело би се да ли је наша провера била коректна.

Ако је радио у Институту, зашто га је напустио? Ако је радио на истраживањима, било би добро да знамо на којим истраживањима је Борис радио, где су објављени радови тог истраживања.

У биографији се даље каже да је Борис био оснивач и први директор Центра за демократију и политичке вештине. На интернету не може да се нађе никакав траг о делатности, саопштењима и ставовима таквог центра. У регистрима удружења грађана нема трага о њему! Поставља се питање где је тај центар основан, када, ко су његови оснивачи, да ли сада постоји и која је саопштења или ставове исказао да би постао релевантан за биографију једног председника државе?

Наш сарадник у свом вишенедељном истраживању није ушао у траг таквом центру, као легитимној организацији, у смислу закона.

Било би добро да господин Борис Тадић покаже доказе о његовом оснивању, делатности, или да ово брише из своје биографије, као лажан податак.

У биографији потом пише да је Борис Тадић радио на пројекту успостављања регионалног система политичке едукације у земљама југоисточне Европе. Наш сарадник упорним истраживањем није успео да утврди који је то систем, ко га је успоставио и финансирао!

У биографији стоји да се политиком бави од студентских дана, као и да је учествовао је у формирању полуилегалног Отвореног универзитета, и у низу опозиционих активности. Овај податак је тачан и потврђен је од тадашњих вођа ове најјаче опозиционе групе у земљи, која је уживала велики респект и у свету.

Даље у биографији пише да је Борис био хапшен осамдесетих година. Из увида у досије Полицијске управе за град Београд – Управе за аналитику и евиденцију, Борис Тадић је ухапшен 30. јула 1982. године, приведен дежурном судији за прекршаје и кажњен са 25 дана затвора. Казна је одмах извршена, а због ”повреде националних осећања грађана”.

У ствари, г. Тадић је са групом у којој су били и Весна Пешић, Небојша Попов, Милан Николић, Душан Гамасер… протестовали испред књижаре “Комуниста” носећи мајице са натписом “Пустите наше другове”, а против хапшења и затварања групе која је 9. јула исте године демонстрирала у знак подршке синдикалном покрету “Солидарношч” у Пољској, у којој су били Драгомир Олујић, Павлушко Имшировић, Веселинка Заставниковић (девојка, а потом Борисова супруга), Јовица Михајиловић, Радмила Карајовић, Гордан Јовановић и Бранислава Катић, који су били осуђени на по 60 дана затвора. Борис је казну одробијао у Падинској скели.

Од 2003. је, пише у службеној биографији, г. Тадић професор политике и адвертајзинга на Факултету драмских уметности у Београду. Факултет драмских уметности ваљда има неку процедуру избора својих професора у смислу Закона о високом школству.

Наш сарадник је дане провео на овом факултету да утврди да ли је, и када, расписан тај конкурс, где је објављен, ко је на њему учествовао и које је референце показао Борис Тадић да би на њему био бар асистент!

Логично је питање: како се бирају професори на том државном факултету. Просто речено, Борис Тадић има само једну референцу за предавање политике и адвертајзинга на Факултету драмских уметности – председник је Србије. А он се налази, као и његова биографија, на сајту тог факултета, значи он је професор!

Борис као председник не би смео да обавља друге професионалне дужности, а ипак се изгледа запослио на овом факултету на коме предаје један од главних драмских предмета – политику и адвертајзинг!

Нажалост, морамо да искажемо отворену сумњу у скоро све што је Борис Тадић – “експерт за адвертајзинг” навео у биографији.

Јуна 2004. године изабрали смо за председника Србије човека који, на пример, тада, у 46. години живота, нема никако решено стамбено питање. Који, по свему судећи, никада није стекао радом свој стан, а радио је тако много, како се из биографије види. (Биографи су заборавили да је г. Борис Тадић био власник двособног стана на Новом Београду код “Меркатора”, који му је поклонио отац Љубомир, а који је он оставио оцу своје бивше супруге Веселинке Заставниковић – што је племенит гест, напомена уредника). Зато јавност и инсистира на радној књижици г. Тадића, како би се видело колико је стварно, и где радио?

Недавно је у имовинској карти Бориса Тадића одједном наведено да има уштеђевину од 50.000 евра. Откуд г. Тадићу та уштеђевина? Ако је поседује од раније, зашто са њом није покушао да реши стамбено питање, јер није нам баш на поносу и части да за председника бирамо човека – малтене подстанара и бескућника у 50. години живота.

Ако оваква питања до сада нису постављана, сада ће морати да се поставе. Због Бориса и Србије.

Грађани Србије имају право да знају да се поново кандидовао човек који је једном жестоко обмањивао бираче, а онај ко то уради једном, урадиће још много пута.

Да су у Борисовом штабу то већ уочили, нема сумње, сведочи и официјелна биографија на сајту председника Републике. И, наравно, биографија на сајту Факултета драмских уметности, где, наводно, ради као професор.

(Извор: Новинар онлине)

 Добро извиждан на митингу

Да дамо прилику и онима који вичу „уа“, јер ово је демократија – поручио је бивши председник Републике и лидер СДС Борис Тадић, након што се попео на бину испред Дома Народне скупштине, на априлском протесту „Сви као један“.

Међутим, та порука само је додатно испровоцирала окупљене, па су звиждуци постали јачи.

„Вама који звиждите, молим вас само за мало пажње, јер ово је важан тренутак да бисмо извршили какву-такву промену у Србији“, рекао је бивши председник. Тадић је остао на бини и одржао први говор на великом митингу опозиције од када је 2012. године у другом кругу председничких избора изгубио од Томислава Николића (СНС).

Како је Тадићев говор одмицао, смањивао се и ниво негодовања демонстраната. Тадић са бине није испраћен аплаузом, али није било ни отвореног исказивања незадовољства, као у тренутку када је стао пред окупљене грађане.

Политиколог Цвијетин Миливојевић сматра да би за Бориса Тадића и његову даљу политичку каријеру било много боље да је на частан начин отишао из Демократске странке, након што је изгубио председничке изборе и пошто није успео да формира владу.

– С друге стране, реално гледајући, када упоредите Бориса Тадића као председника Републике са данашњом влашћу у Србији, већина грађана може са жалом да се сећа тих времена. То је био врло демократски период у односу на оно што данас гледамо. Звиждуци су такође део бављења политиком, то није ништа ненормално. Ипак, чињеница да га опозициона јавност на неки начин ипак прихвата, говори да постоји жал за временима од пре седам година – наводи Миливојевић.

Према његовом мишљењу, Демократска странка, то јест Борис Тадић и његови најближи сарадници, директни су кривци јер, не само да су „породили“ СНС, већ су је крстили, дали легитимитет и преименовали у такозвану „европску странку“. Миливојевић указује да је „прорачун“ демократа на челу са Тадићем био лош, јер не само да нису „породили“ нову европску странку, већ су створили „монструма“ који их је прогутао.

– Они који су у суботу звиждали се заправо сећају тог времена, без обзира да ли су били чланови или симпатизери ДС-а. Други део који је звиждао чине млади људи који су начули да је Борис Тадић некада био власт, па по инерцији не може да им буде превише симпатичан – објашњава Миливојевић.

Ипак, он додаје да већи део „шетача“ прихвата као нормалну чињеницу да Борис Тадић буде потпуно легитиман и мериторан учесник на протесту, управо из жала за временима од пре седам година, уколико се ограничимо на појам демократије. „Тадић је прототип великог демократског лидера у односу на ове који данас владају Србијом“, закључује Миливојевић.

Политички аналитичар Душан Јањић с друге стране сматра да Борис Тадић својом појавом не може да допринесе Савезу за Србију, те да би он било ком покрету више одузео него дао. Према његовом виђењу, народ Тадићу можда не би звиждао када би он желео да се суочи са својим делима.

– Њега народ памти као једног човека који апсолутно није заслужио да буде толико дуго на врху државе и који је до последњег момента вукао погрешне потезе. Тадић је отишао на председничке изборе годину дана раније, са лошом проценом да ће победити Томислава Николића. Он је заправо рехабилитовао Милошевићеву политику преко Ивице Дачића – сматра Јањић.

Према његовој оцени, Тадић је својим потезима заправо омогућио СНС-у преузимање власти и подстакао код „напредњака“ тенденције да имају више од 51 посто контроле власти.

(Извор: Данас)

 Највећа мистерија: растурање СРС

 Одговорност за настанак Српске напредне странке је на Борису Тадићу и Микију Ракићу, који су их уз помоћ страних амбасада и направили. И то сви у Србији знају - овако је на питање грађанина да ли се она и Војислав Шешељ осећају одговорнима јер су „изродили“ СНС, одговорила Вјерица Радета из Српске радикалне странке.

С друге стране, Тадић је изјавио за Недељник да он није оснивач Српске напредне странке, али да је “подржао демонтирање СРС које је било директна последица формирања СНС”.

- Данас има много оних у ДС који сматрају да је то било противно нашим интересима, а ја сам супротно томе поносан на то остварење, које представља искорак из уобичајене политичке праксе на простору не само Србије већ и Балкана... - рекао је Тадић.

Потпредседник СРС Зоран Красић, међутим, каже да је задовољан и захвалан Тадићу што је “коначно признао све”, иако не верује да је његова улога ту била кључна.

 Вучић као Кастро

Александар Вучић готово свакодневно у вишесатним обраћањима, које држи на националним фреквенцијама попут Фидела Кастра, испира мозак грађанима о својој животној угрожености, истовремено им поручујући да је он држава, па да су самим тим угрожени и они.

Лажима о насилничкој опозицији која наводно призива његову смрт и крвопролиће у држави, он не само да дели грађане, него и призива насиље међу њима“,рекао је априла 2019. године Тадић, одговарајући на наше питање постоји ли опасност од међусобних сукоба присталица власти и опозиције.

 Какви црни тајкуни?!?

– Апсолутнај је лаж Душка Кнежевића, председника Атлас групе да је мене и ДС финансирао годинама.  То је усмерено на дискредитовање бивше власти, односно данашње опозиције. Таквим лажима за Вучићев рачун је Кнежевић добио ударни термин на РТС-у. Да ли је финансирао Демократску странку у време мојих претходника то не знам, али у мом мандату је баш као и Мишковић, Карић и Беко и остали тајкуни, финансирао искључиво Српску напредну странку и њихову победу је славио још 2012 године са свима њима заједно. У време када сам био председник ДС-а ниједан тајкун није финансирао ту странку, јер сам одмах по ступању на место председника обуставио такав вид сарадње са њима. Сви они су своје ново уточиште пронашли финансирајући долазак на власт СНС-а, са којима и данас сарађују.

 Линије црвене боје

Вучић и Николић су у време мог мандата обећали западним саговорницима да ће они бити кооперативнији по питању Косова него што сам то ја. И зато су 2012. на изборима добили њихову подршку, након што им је постало јасно да ја немам намеру да, упркос свим уценама и притисцима, одступим од својих јасно дефинисаних црвених линија. Те моје црвене линије је наша јавност имала прилику да чује и 2011. на конференцији за штампу са Ангелом Меркел.

Након тога у међународној арени више нико није имао сумњу да у мени икада могу имати саговорника на тему предаје најелементарнијих српских интереса на Косову, сачуваних и након рата и након проглашења независности, попут укидања наших преосталих институција на Северу, релативизације статуса манастира и културне баштине, прихватања правног система независног Косова на читавој територији. Моја идеја водиља је све време била да на Косову не смемо изгубити у миру оно што није изгубљено у рату. Они су обећали да ће бити много кооперативнији него ја, са образложењем да ће као националисти лакше продати својим бирачима предају основних националних интереса као нужност, а не као издају. Сада је Вучићу испостављен рачун за сва та обећања и он мора да испостави резултат.

(Извор: Блиц)

 Довео до краха опозиције

 Једна „велика идеја“ српске постпетооктобарске демократије која се, по свему судећи с правом приписује бившем председнику ДС-а и Србије Борису Тадићу, дефинитивно се може показати  не само као сопствена супротност и карикатура, већ и као потенцијални крах сваке опозиције у земљи. Наиме, у питању је његова више пута јавно саопштена теза да би парламентаризам у Србији био идеалан ако би се свео на две веће плус небитан, односно незнатан број мањих партија.

Ако је тачно, а и то по свему судећи јесте, да је остварење те идеје изведено кроз „дерадикализацију и европеизирање“ Шешељевих радикала  бар кроз помоћ еx-президента стварању сада (све)владајуће СНС, онда се све може назвати „Тадићевим усудом“. Нажалост, не само његовим, јер се потом раширио на читаву опозицију.

БоТа, како га је звао откачени нишки писац, Зоран Ћирић, „Магични Ћира“ - остао је без, односно изашао је ван ДС, једне од тих „великих“ странака. А СНС је „покрао“ и све велике проевропске идеје, учинио много да дотуче безмало све политичке противнике. Тако Тадић сада не да нема две велике већ, судећи по београдским изборима, на неким следећим ризикује да остане и без ове своје садашње једне малецке,  иако парламентарне, Социјалдемократске странке.

Велика идеја догурала је до потпуне маргинализације опозиције. Дочим насупрот  енормно укрупњене СНС-а и сателита који у коалиционој орбити зује око ње, и Тадић и други лидери сада се са спор(н)им успехом труде да у некакав шири савез „трансплантирају“ делове „тела“ у чијем су ампутирању сами учествовали. Опозиција је тако пред –клиничком смрћу. А власт је, ионако већ сматра излишном и јавности представља поквареном, лоповском, дакле - непотребном.

(Извор: Ал Џазира)