НА челу Београда, од 1839. до данас променило се 66 градоначелника, али ниједан није оставио такав траг као Бранко Пешић. Овај Земунац од 1965. до 1974. године столовао је у Старом двору, и за то време изграђена је "Газела", десет километара ауто-пута, прокопан је Теразијски тунел, а урађени су и подземни пролази на овом тргу.

Ада Циганлија је постала уређено купалиште, а подигнути су Хала "Пионир", СРЦ "25. мај", "Пинки", "Олимп", Музеј савремене уметности... На крају његовог другог мандата завршена је изградња Палате "Београђанка", а започета је изградња Западне и Источне капије Београда.

Према речима његовог сина Лазара, Бранко је био најпоноснији, што је за време његове власти изграђено чак 86.000 станова! За тих девет година, Београд је са 680.000 порастао на 920.000 житеља. У то време другови и другарице, поготово они на положајима, добијали су новоизграђене некретнине. Међутим, Пешић је живео скромно у приземној кући коју је наследио.

- Наша породица се доселила у Земун после Првог српског устанка - прича Лазар Пешић, Бранков син. - Преко два века живимо у данашњој Улици цара Душана. Тата је цео живот провео у кући која је изграђена 1909. године.

Пре 32 година, Пешић је преминуо. За живота био је цењен у јавности због тога што је стално желео да помаже грађанима. Није имао службени аутомобил ни шофера. Возио је свог "пежоа 504" и "опел аскону", са којима је често знао да успут вози своје суграђане. Београђани су били толико слободни да су га звали на кућни телефон, а нису се устезали ни да му у Земуну закуцају на врата.

- Нама су данима долазили људи пред кућу и молили тату да им среди запослење, да добију упут у болницу или да регулише нешто у суду или општини - присећа се Лазар.

Најтеже му је било са партијским функционерима. Знао је данима да обилази привредне гиганте, да их одобровољи да дају новац за инфраструктуру. Ипак, као најтврђи орах важила је војска. ЈНА није пуно марила што је кроз Београд требало да се изгради модеран ауто-пут. На простору данашње петље на Аутокомади, 1967. налазиле су се старе касарне и логор. Генерал Иван Гошњак је Пешића готово истерао из канцеларије, када му је овај понудио 43 хектара земље у Макишу, а да армија напусти плац од 10 ари који је на траси будућег пута. Тражио је додатне три милијарде динара. Те паре Град није имао, па је Пешић прибегао лукавству. На једном пријему, испред холандске краљице гласно је хвалио Тита, како му он помаже око изградње престонице. Маршалу је било мило како овај лепо говори о њему, па му рече, "шта год ти треба, ја ћу ти помоћи". Већ сутрадан Пешић пише писмо, у коме указује потребу за изградњом главне магистрале преко војног логора. У увијеној форми је саопштио свој разговор са Гошњаком. Тито, свестан да је пред иностраним званицама обећао помоћ, узвраћа писмо у коме каже да је све сређено.

Поред обичног света, цениле су га многе личности из јавног живота.

- За његов 50. рођендан, тадашња елита, поклонила му је јединствену књигу са посветама. Међу потписницима су били Душко Радовић, Љуба Тадић, Милена Дравић, Драган Николић, Чкаља, Павле Вуисић, многи сликари и песници тог доба - прича Лазар, док листа странице пожутелог албума.

У биографији Бранка Пешића пише да је рођен 1922. године у Земуну, где је завршио основну школу и Гимназију. Непосредно пред рат уписао је Правни факултет у Београду.

- Када се запуцало, отац је узео пушку у руке и отишао у рат. Заједно са стотинама сремских партизана, прешао је преко Саве у Босну, јер су тамо постојали бољи услови за борбу против окупатора - прича Лазар.

Са овом бригадом борио се на Сутјесци. Приликом ослобођења Бијељине, августа 1943. године тешко је рањен у стомак. У саставу 12. војвођанског корпуса учествовао је у борбама за ослобођење Београда и Земуна, октобра 1944. године.

После рата почиње политичку каријеру. Обављао је низ значајних функција. Преминуо је 4. фебруара 1986, у години када је требало да оде у пензију. Боловао је од срца и шећерне болести. Има две кћерке Браниславу(67) и Софију(52), а од сина Лазара (54) има унучад Тесу и Димитрија.

Волео кафане, али не и алкохол

Тата је био чест гост кафана иако није пио алкохол од 1954. године. Био је преке нарави, волео је да се побије, па је због каријере одлучио да пије искључиво сок од јабуке. Знао је да се весели, а највише је волео тамбураше. Ваљда га то веже за детињство, јер је мој деда Димитрије држао кафану у кући поред наше - прича наш саговорник.

Црнчевић

Књижевник Брана Црнчевић био је одличан пријатељ са Бранком Пешићем. Често се дешавало да га овај вади из затвора због вербалног деликта. Према Пешићевим речима, Црнчевић је по кафанама знао да развеже језик и жестоко критикује поједине другове на високим државним функцијама. После једне пијанке и изласка из притвора уз помоћ градоначелника, Црнчевић је отишао до једних новина и јавно у интервјуу обећао да више неће пити.

- Када је прочитао чланак, тата је позвао књижевника и почео да виче на њега. Како сада да те вадим из затвора. Овако сам те правдао безбедњацима, да си се напио и да ниси имао појма шта причаш - присећа се Лазар Пешић.

Оловне песнице

Покојни градоначелник Београда волео је бокс. Чак је и очеву кафану дао на коришћење једом клубу. Није му било страно ни да се потуче. Једном је изударао двојицу силеџија који су на улици давили милиционера.

- Сећам се да је у Земуну, док је био председник општине, заштитио девојку коју су малтретирала четворица насилника. Тројицу је нокаутирао, док је четврти успео да побегне. Сутрадан, после батина, претучени насилници су дошли у његов кабинет да се извињавају - присећа се Лазар Пешић.