ЖЕНИДБА ТОДОРА ОД СТАЛАЋА

Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору господскоме,
Вечерају, пију вино ладно;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
"О Тодоре, моје чедо драго!
"Већ сам, сине, врло остарила,
"Остарила и онемоћала,
"Не могу ти пословати, сине,
"Ни по белу двору посртати,
"Нити твоје госте приватати.
"Већ просипај ризницу и благо,
"Те ти проси госпођу девојку,
"Тебе љубу, а мене одмену.
"Нека ради по господску двору."
Тодор мучи, ништа не беседи,
Повечера и напи се вина,
Па устаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И недељу и васкрсеније
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио.
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цариградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију позлаћено перје,
Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар' блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили
Њима Тодор вишња Бога назва:
"Божја в' помоћ, бељаре девојке!
"О девојке, тако срећу стекле!
"Тако вам се убелило платно!
"Душо моја, на дар га делиле!
"Кажите ми друма Смедеревска?"
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
"Ето, јунак[1], друма Смедеревска "
А беседи Тодор Поморавац:
"Душо моја! госпођо девојко!
"Додајде ми мало воде ладне,
"Да с' напијем трудан и уморан
"Из далеке земље путујући."
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву.
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледачи не ће,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
"О Јерина, луда женска главо!
"Залуди си снау испросила
"И толико потрошила благо
"Кад си лудо роха оставила
"Од године опет до године:
"Одведе је Тодор од Сталаћа."
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Ти не држиш код себе војводе,
"Веће држиш Турке јаничаре,
"Војводе ти, ка' и јаничари,
"Те отимљу под сиље девојке
"Испрошене и прстеноване:
"Слушај чуда: Тодор Поморавац
"Одвео ми снау испрошену,
"Испрошену и прстеновану!"
Насмеја се Ђурађ на дивану:
"Оће Бог ме мој витез Тодоре!
"Ал" му врло требује девојка."
Ал' не може славан деспот Ђурђе
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа по дивану редом:
"О војводе, моји соколови!
"Витезови, моја десна крила!
"Јели мајка родила јунака,
"Ил' сестрица браца одржала
"И мушкијем опасала пасом,
"Да отиде до Сталаћа града,
"Да доведе везана Тодора?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал' удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л' му на бој изодили;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку:
"Прости Ђурђу, Српска круно златна!
"Ми идемо до Сталаћа града,
"Довешћемо везана Тодора."
Онда Ђурађ поче беседити:
"Ид'те децо, пошли у добри час!
"Ал' чујете, моја децо драга!
"Ко се годи на Тодора фали,
"Срамотан је сваки се враћао:
"Ја се бојим, моја децо драга,
"И ви ћете срамотни се вратит',
"Мене ћете ви осрамотити."
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал' у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
"На милости, Тодор-господару!
"Пред двором ти краљеве војводе,
"Они тебе пред дворе зазивљу."
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
"Браћо моја, добро сте ми дошли!
"Од'те у двор, вино да пијемо,
"Ја се женим те чиним весеље."
Ал' војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
Баци Тодор и кондир и вино,
Па и стаде бити буздованом,
А како и лако удараше,
Из бојни и седал' изметаше,
Са добријем коњма растављаше,
А са црном земљом састављаше,
Па бијене опет натерао,
Те бијени коње уседоше,
И попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо.
"Ид'те, браћо, пошли у добри час!
"Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
"Како сам вас дочекао лепо,
"А још лепше, браћо, испратио."
Па се мајки у дворе поврати:
"Сандаћија, моја мила мајко!
"Светуј мене, моја слатка рано!
"Куд ћу саде, на коју ли страну?
"Ако ћ' ићи Смедереву славну,
"Оће мене Ђурађ обесити;
"Ако ћ' ићи цару у Цариград,
"Назваћу се царев нови пребег."
А девојка слуша од девера,
Пак се млада пусти од девера.
Пак Тодора привати за руку:
"О Тодоре, драги господару!
"Зазор ми је у те погледати,
"А камо ли с тобом беседити,
"Бит' не може, ваља беседити:
"Ти не иди славну Смедереву,
"Нит' ти иди месту Цариграду,
"Одброј мене дван'ест товар' блага,
"И дај мене Србље витезове,
"Седамдесет бојнокопљаника,
"Копљаника, избрани јунака.
"Ја ћу сама ићи Смедереву,
"Да Јерини за'ви арач вратим;
"А тако ми добре среће моје!
"Невере ти учинити не ћу."
Онда уста Тодор Поморавац,
Те отвори на ризници врата,
И одброј'и дван'ест товар' блага,
И даде јој Србље витезове,
Да госпођи зафаита нема
Путујући сама Смедереву,
Оде шњиме граду Смедереву.
Кад је била граду на погледу,
Далеко је Јерина видела
Са чардака са бијеле куле,
Чим је вид'ла, тим је и познала,
И на њу се гротом насмејала:
"Благо мене, ето снае моје!
"Невере ми учинила није.
"Венчаће је за браца Томаша."
Поклања се љуба Тодорова:
"О Јерина, несуђена за'во!
"Не могу се по двапут венчати
"За живота господара мога "
То не слуша Јерина госпођа,
Већ под сиљем окумила кума,
И под сиљем нагна свештенике,
Те венчала браца и снашицу.
А кад дошла она ноћца тамна,
Те сведоше двоје младенаца
Кад Томаша санак преварио,
Трже ноже љуба Тодорова,
Те заклала браца Јеринина
Кад у јутру бео дан освану,
Подранила госпођа Јерина,
Те отишла у нову ал-башчу,
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу;
Кад ђердеку отворила врата,
Сва ложница у крви огрезла,
А братац јој у крви лежаше,
Невеста му стоји чело главе,
У руку јој ножеви крвави.
Кад то виде Јерина госпођа,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А запишта, као змија љута:
"За што, снао? да од Бога нађеш!
"За што си ми браца уморила?
"Да ниј' ово Јерина госпођа!
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Повикаше Србљи витезови,
Седамдесет бојнокопљаника:
"Остани се, Јерина госпођо!
"Од невесте љубе Тодорове,
"Од невесте, од наше госпође!
"Да нис' ово Србљи витезови'
"Ни ти не ћеш по свету одити."
Онда оде Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
"Славни Ђурђу, Српска круно златна!
"Снаа ми је невер' учинила,
"Заклала ми браца у ложници."
Тад' јој стаде Ђурађ беседити:
"О Јерина, луда женска главо!
"Шта с' тражила, још си мало нашла;
"А нисам ли тебе беседио:
""Остани се, Јерина госпођа,
""Од невесте љубе Тодорове?""
Она свога браца изгубила,
Свога браца саранила лепо,
Са снаом се лепо помирила,
И сав јој је арач поклонила,
Те невеста оде двору своме.