Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим!
Оно што је научио Јовица не промени Јован.
Што више забрана детету (од родитеља), оно је духовно сиромашније када одрасте; спутана му је слобода одлучивања. Што више забрана народу (од закона), то је више оних који би да крше законе.
Свако кажњавање и награђивање деце је уцена. Прво правило антипедагогије је – дете поштуј и учи од њега, наравно волите своју децу.
Кад волиш, имаш стрпљења.
Људи поседују материјална добра, згрћу их и чувају, јер нису стекли – себе.
Себичан човек је човек који не воли себе.
Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.
Моћ владања над другим неодољива је сласт тамне стране човековог бића.
Човек је задовољан и наслађује се када га неко воли, али је радостан када он воли. Љубав и радост свакако су човекове особине и доживљаји који га чине највећом снагом природе.
Откуд човеку охола идеја да је он себи довољан?
Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.
Мудрост је у ћутању и тишини, никако у многим речима. Оне исцрпљују физичку и духовну снагу човекову, оне само муцају о сржи, до које се стиже ћутањем и тишином.
Добро се зачас претвори у зло, док се зло, потом, са великом муком враћа у добро.
Велика је то вештина умети разговарати с човеком.
Страх је још једна од болести данашњице, а, или је недовољно истражена, или је исувише субјективна ствар.
Страх лечи вера, себичност љубав, а жалост – нада.
Љубав носи у себи, као једно од битних својстава – стваралаштво.
Када би човек само једном могао да увиди како је узалудан највећи део његовог рада када га не покреће љубав, био би много мање сујетан и неплодан у својим активностима.
Истински плод наше душе није смишљена реч, нити беседа коју смо брижљиво припремили и дотерали. Наш плод је она реч која ’излети’, коју неконтролисано изговоримо, она која извире из ’сувишка срца’.
Само регистровани чланови могу да остављају коментаре
