Сваки политичар који побеђује на изборима и постаје председник неке земље зна да је његова улога да буде слуга народа и да мора да ради у интересу свих грађана.

Само је овај наш, Александар Вучић, од грађана отео државу. Само овај наш презире део народа који не гласа за њега. Само овај наш гуши сваки глас критике његове власти.

Држи у страху све медије, политичке противнике, уништава свакога ко дигне глас.

Као егзекуторе користи све корумпиране слуге у медијима које је окупирао и крије се иза њих. Зашто им сметам ја, Александар Родић?

Колико пута сам био на потерници напредњачких таблоида? Колико насловних страна су објавили послушници из Информера и Српског телеграфа са најстрашнијим измишљотинама против компаније коју водим и мене лично?

Колико често сам проглашен "издајником" због посета страних амбасадора нашој компанији? Колико пута сам се "залагао" за "македонски сценарио" зато што су сви опозициони председнички кандидати имали простор у нашим медијима?

Коме су све у власти сметали наши извештаји о демонстрацијама, преноси уживо, као и насловне стране с омладином Србије која протестује? Колико оптужби и прозивки с телевизије Пинк је у стању да се упути на рачун "Адрија медија групе" од наручених аналитичара?

Признајем да не бројим све те нападе. Нисам једини који смета. Кажу да је данас част да те такви "медији" прогоне.

Кад нас је после низа несугласица и јавних прозивки посетио актуелни председник Србије, тада на функцији премијера, мислили смо да постоји могућност да ће да разуме.

Да прихвати да медији имају загарантовано уставно право да слободно пишу и да због тога не буду прогоњени.

Да неће бити организована финансијска изолација и препорука да се спонзоришу само "послушни" медији.

Колико новинара се данас у Србији пита да ли неко у власти има здрав разум да морају постојати слободни медији који не пишу по диктату и који неће скривати информације од јавног значаја?

Има таквих слободних недељника али, нажалост, с мањим тиражем. Не сметају. Али ми да. Сметамо и зато се припрема сценарио нашег уништења, јер имамо и читаност и утицај.
И зато смо по ко зна који пут под хајком.

Коме је у власти неприхватљиво да одлазећи у сопствене новине у Македонији Слободен печат не смем да се сретнем с македонским премијером Зораном Заевим?

Који смо то новинарски кодекс прекршили радећи интервју с њим у тренутку горућих политичких проблема у Македонији?

Да ли је забрањено у овој земљи да као председник једне од највећих медијских компанија на Балкану разговарам са амбасадорима који долазе у једну модерну, развијену компанију, која осим таблоида Курир издаје и најзначајније магазине од Њузвика до Националне географије?

Да ли за све ово треба да се тражи нека дозвола из Владе? Да ли ћемо сви ми "непослушни", који нисмо по укусу власти, нестати под финансијским притисцима и конкуренцијом новокупљених напредњачких таблоида и оних чије се оснивање тек припрема?

Колико је СНС-у потребно таблоида, па да се осети безбедно у земљи у којој влада с натполовичном већином?

Не знам ко је у владајућој гарнитури Србије одлучио да се поистовети са реченицом покојног Муамера Гадафија: "Демократија је разбојнички систем, где највећи пас једе остале."

Не, ми нећемо бити поједени, ма колико "шаптач псима" послао својих послушника на нас. Бићемо чувари сопствене слободе и подсећати свакога дана да је "демократија влада народа, од народа и за народ".