ТИХОМИР ВУКАНОВИЋ (ЗАВИДОВИЋ)
Тихомир (1165-1169) је био велики жупан Србије кратко време до 1169, када је међу браћом дошло до сукоба у боју код Пантина, где је најмлађи и најхрабрији Немања изашао као победник, и постао велики жупан Рашке - Србије.
Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.
Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“. Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).
Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији. Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.
Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.
Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо. До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир. У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке - Србије.
У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.
Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.
