То је, наравно, кинески председник Си Ђинпинг. Јер Северна Корејавитално зависи од Кине и затварање тог трговачког пута водило би у бездан режима и целе државе.

Ким је тога у потпуности свестан и врло вероватно је због тога управо сада покренуо цео след догађаја, добро знајући да у овом раздобљу Си није у позицији да повуче било какав потез који би озбиљно наштетио Северној Кореји. То посебно доводи до љутње кинеског председника, пише Јутарњи лист.

Си је ушао у изборну годину, 18. октобра одржава се 19. Конгрес Комунистичке партије Кине. Како наводи лист, Си ће се суочити са озбиљним проблемима, с обзиром да је тело задужено за борбу против корупције, које је Си поставио као своју кључну политичку агенду, разоткривено као легло корупције, па је сада питање како ће председник да се постави према томе. Ако се покаже пукотина у његовој апсолутној власти (контролише војску, Партију, али и омладинску организацију и медије, проглашен је "кључним другом"), постоји велика вероватноћа да не успе у свом плану. А рат у Северној Кореји био би показатељ његове слабости јер није успео да сачува "другарски режим". Исте последице би имао и пад режима Кима. Све је то неприхватљиво за Сија.

Право питање је како ће Си реаговати након Конгреса. Из те констатације може да се протумачи брзина којом Ким делује јер је свестан да је опасно наљутио Кину и да неће проћи некажњено. Ако пре закључења најважнијег политичког догађаја ове године у Азији успе да оствари предвиђени део својих интереса - да добије преговоре по иранском моделу уз ублажавање санкција (први елемент његове доктрине, при чему је вероватније да ће он тражити да му остане нуклеарни програм) и потребну помоћ да се додатно побољша животни стандард становништва (други елемент његове доктрине) - нада се да би Кина могла да му опрости. Алтернатива није пријатна - уклањање Ким Џонг Уна са власти деловањем кинеске тајне службе и постављање марионете Пекинга.

Међутим, Си мора да мисли на још један њему важан елемент. Од јануара ове године, кад се у Давосу оштро супротставио протекционизму, њега сматрају заштитником глобализма, слободне трговине и борбе против климатских промена. Јасно, не и демократије и либерализма, јер је та позиција резервисана за Ангелу Меркел.