Клинци-глумци су ових дана под појачаном медијском пажњом а све због победника Златног глобуса, филма “Боyхуд”. Али за разлику од америчких протагонсита овог филма, Вук Костић, који се као шестогодишњи дечак појавио у представи Душана Ковачевића “Свети Георгије убива аждаху”, наставио је са глумом. И даље као дечак у серији “Отворена врата” а онда су уследили филмови (дебитантски “Апсолутних 100”) и позоришне улоге које су му цементирале статус.

Филм “Бранио сам Младу Босну” заснован је на фактографији, на истинитим документима и исказима о атентату. Који истинити догађај и факт Срби и историја занемарују и заборављају данас?

Филм је снимљен на основу стенограма, све што је оптужени рекао на суђењу је било записано. Ни ја као школован човек нисам знао неке ствари приказане у филму. Највећи проблем је што Срби нису заинтересовани за историју и да нешто ново науче.

Све се свело на примарне ствари: да ли сам гладан и имам ли бензина у колима и могу ли да попијем пиће. Нико не поставља себи никаква питања, а камоли нека већа, озбиљнија попут оних “Зашто сам ја овде” и “Шта треба да учиним са временом које ми је дато”.

Сарајевски атентат је нешто што је обележило историју не само српског народа. Та тема и после толико година није завршена, а филм је требало да на дирљив начин опише људе које у уџбеницима зову “терористима”. Та људскост је најбоље представљена у лику младог адвоката Рудолфа Цистлера који је бранио Младу Босну. Да ли је Цистлер заиста успео да је одбрани и коју цену је за то морао да плати?

Цистлер је диван историјски лик који је имао срца, с једне стране, и знања, са друге. Он је постављао питања на која нико ни дан-данас нема одговора. Да, био је свестан последица и ризика, а самим тим и цене, сигурно. Да је знао да ће нешто лоше да му се деси, а да је одустао, не би био јунак. Овако је то трагедија јунака, јер се јунак свесно жртвује.

Често бисте се у филмовима, али и у позоришту нашли у униформама, у улогама историјских личности. Како су те улоге утицале на ваше схватање српске историје и на то ко су Срби данас и чему вас је тај последњи лик, Вељка Чубриловића, научио?

Лик ме је научио да стално преиспитујем себе. А само ћу рећи да се наши дедови не би поносили онаквима какви смо постали.
Важите за великог патриоту. Да ли вам се чини да је понекад у неким околностима тешко волети Србију или је патриотизам нешто сасвим друго?
Треба волети Србију, али да је тешко, тешко је. Та љубав долази из породице, ко воли своје очеве и дедове, свој крај и град, онда на крају воли и целу земљу. Ја сам човек који стално путује и познаје свако село од Источне крајине до Мокре горе, и знам колико је ова земља лепа. Ако је ја не волим, зашто су онда сви ови људи гинули да бих ја живео слободно? Али разумем људе зашто одлазе. Овде експерти немају никаквог посла.

Страствени сте ловац, и то вам је породично. Често ловите на Мокрој гори и у Неготинској крајини, али сте се показали и као неустрашиви риболовац када сте ронили и ловили сабљарке на полуострву Јукатан. Који је ваш најдражи трофеј и да ли је то уједно био и ваш највећи изазов?

Боравак у природи ме испуњује, пуни батерије, као и та тишина у планини и под морем. Имам милион трофеја, за сваки могу да кажем кад сам га освојио, са ким сам био и како сам се провео, али их не делим тако, на најдраже и оне мање драге.

Пробали сте се и као режисер. Шта би режисер Вук замерио глумцу Вуку Костићу?

Не бих ја то назвао режијом, то је више била помоћ пријатеља, ти спотови за “Тропиканце”. Иако доста тога знам, ја бих се држао свог послића. Ипак, не верујем да би глумцу Вуку ишта замерио.

Изјавили сте да су вам узори српски спортисти попут Новака Ђоковића. И Саша Гордић, ваш лик из “Апсолутних сто” који вам је донео највише награда, у свом спорту је био број један. Имамо ли ми данас довољно правих узора или негативни јунаци доминирају?

Данас доминира будалаштина, глупост, и незаинтересованост. Празноглавица доминира.