Овај београдски глумац појавио се 1995. у филму ‘Убиство с предумишљајем’ у којем је играо борца неког од последњих ратова и у култној представи ЈДП-а ‘Буре барута’ сличне, социјално депресивне тематике, да би се потом низале друге велике представе, филмови, успеси и признања. С Глоговцем разговарамо о његовој улози у новом филму Рајка Грлића ‘Устав Републике Хрватске’ који се однедавно приказује у Загребу и о београдској премијери ‘Хамлета’, представи у којој игра насловну улогу.

У филму ‘Устав Републике Хрватске’ глумите врло необичног човека. О коме је реч?

За мене је као глумца тај филм био изазов који разиграва глумачко биће управо стога шта је лик којег играм тако далеко од мене. Осим тога, сјајан сценарио Анте Томића и Рајка Грлића о четверо потпуно различитих људи има и једну вишу вредност: у себи носи врло фину поруку о суштинској могућности сусрета и зближавања, шта је данас више него потребно људима другачијих националности на Балкану, где се опет звецка оружјем, од чега ће користи имати само политичари.

Мислим да су све оно шта нас удаљава интереси других: наметнуте религијске разлике, католици и православци, Балкан као жариште. Када се спомену Хрвати и Срби, прво ми пада на памет ‘мржња по блискости’, појам који користе психолози да објасне феномен двојице браће који не могу очима да се виде.

Играте хрватског националиста који је и хомосексуалац…

Играм трансвестита који је усамљен и зачахурен у свом свету из којег не може да изађе јер нема разумевање ни свог оца ни своје околине. Нема пријатеља и онда му то постаје неко за кога се чини да му ни по чему не може бити пријатељ: човек друге националности, различитог образовања, погледа на свет и (сексуалне) оријентације. Зато мислим да мој глумачки задатак има и један финији премаз.

Одређују нас наша дела.

Којим глумачким поступком улазите у лик некога ко долази с ивице, особе које приватно ретко срећемо?

Једна од основних лекција коју сам запамтио учећи занат на Академији је поништавање себе; то је први корак да разумеш оног другог. Када слушаш другога, ти заправо слушаш своје мисли о њему и онда га не чујеш добро, не разумеш га. У комуникацији са ликом који хоћеш да одиграш мораш макнути себе и своје (криве) појмове о свету те ући у лик и разумети његове пориве и проблеме. Мораш разумети не само његово кретање у драми него и сваки секунд његовог живота. Изаћи из себе и стварати оног другог, то је креација.

У Грлићевом остварењу морали сте играти на ијекавици и познавати локални, пургерски штимунг. Како се сналазите између српске културе из које долазите и хрватске која је подлога том филму?

Гледам људе где год да јесам, ослушкујем, примећујем детаље и људске несвесне покрете – то је моја пасија одмалена. Када је реч о те две културе, очигледан је сличан језик, шта није мала ствар у комуникацији, а евидентно је и да су у њима присутни хисторијски утицаји једне Аустро-Угарске или једне Турске. Те разлике менталитета су скривене у форми и правилима; грлимо се или смо на дистанци, но у суштини је важно колико смо људи. Оно шта нас одређује није наше понашање него наша дела.

Глумачка професија је остала иста, али је однос према њој постао ужасан. Ради се о несхватању онога шта радимо и свођењу глумца на естраду. Од тог жутила, мерцедеса и тих сиса и гузица тананији облици делатности не могу доћи до ваздуха

‘Устав Републике Хрватске’, како му стоји у поднаслову, љубавна је прича о мржњи, уосталом и између Хрвата и Срба…

Мислим да су све оно шта нас удаљава интереси других: наметнуте религијске разлике, католици и православци, Балкан као непрестано жариште. Осим тога, посољени смо комунизмом и братоубилачким ратом. Карактеристично је рецимо да је папа Фрањо основао комисију да истражи корене односа Хрвата и Срба, два тако слична народа: прво ми пада на памет ‘мржња по блискости’, појам који користе психолози да објасне феномен двојице браће који не могу очима да се виде.

Како вам је било играти Дражу Михаиловића?

Да бих играо неки историјски лик, потребан ми је човек – његове навике, понашање и искуство људи који су га познавали. О томе говори и филм ‘Устав Републике Хрватске’: не знаш некога док га не упознаш, џабе је шта је неко Хрват или Србин. Лако је етикетирати људе по групним стереотипима и разликама, то је само плодно тло за злу политику од које неко лепо зарађује. Важно је оно шта је интимно: да сада седнемо са хисторијским личностима, уочили бисмо многе нијансе због којих би нам неко од њих био симпатичан или обратно, супротно од медијске слике која је о њима створена. Шта се тиче моје професије, није могуће глумити на начин шта партизани мисле о Дражи Михаиловићу или шта четници мисле о Титу.

Хамлет је велики залогај

Недавна премијера ‘Хамлета’ у Југословенском драмском позоришту у Београду показала је да је реч о новом читању тог класичног дела. Како сте га ви доживели?

У почетку сам био у дилеми требам ли ја уопште то да радим, да ли ја то могу. Хамлет, то је велик залогај. Осим тога, ја сам своје ‘бити или не бити’ већ одиграо, моја хамлетовска дилема се догодила када сам имао 25 година. Разговарао сам са редитељем Ацом Поповским, који је дуго кувао целу ту идеју, и он ми је предочио замисао да се Хамлет непрестано враћа и изнова живи сву ту драму света коју ми вучемо из генерације у генерацију. Када смо све то повезали, када смо уронили у то драмско месо, онда ми је Хамлет постао занимљив.

Чини се да је реченица ‘Ово време је изашло из зглоба’ централна мисао новога ‘Хамлета’?

Хтели смо да покажемо да је очигледно да зло постоји и да је фасцинантно да се оно и даље одржава. Поражавајуће је по разум и дух да ми који негујемо узвишене вредноте, ‘умом налик на Бога’, и даље допуштамо да се то зло догађа. То зло и неправда су и даље ту и ми им и даље робујемо. Фасцинантан ми је тај моменат јасноће зла. Све је отворено и на столу: на ТВ-у, у новинама, на интернету, у јавности – свагде имаш доказе за прљаву игру. А човек као неки мали хрчак и даље врти тај точак своје судбине.

Ипак, као Хамлет узвикујете ‘Морам бити суров да бих био добар!’

Насиље је једино шта делује. Данас се на насиље одговара насиљем и суровост је одговор времена на суровост преваре. Онај ко је добар, својом добротом неће призвати анђеле и то је, нажалост, тако. Након насиља, крећу преговори. Док изговарам ту реченицу у глави осећам призвук који гласи ‘Зар морам бити суров?’, да ли је могуће да је насиље једини начин да се човек ослободи политичког муља и јавног жутила…

Ко је данас Хамлет?

Хамлет је човек који има уметничку душу и који верује у људски дух и креацију. Хамлет верује у моћ глуме и позоришта. Он верује у интелектуалне силе, али се, нажалост, ништа не мења. У нашој представи он убија Клаудија који му је убио оца, али га убије трипут, не једном, зато шта испитује да ли је насиље прави пут. Након тога се осећа празно, без задовољштине и катарзе. Хајде да тако кажемо: насиље некоме припада, а некоме не. Ја сам се неколико пута у животу потукао и када сам ударио човека, нисам се осећао добро после тога. Осећао сам мучнину. Ако причамо о оном славном хамлетовском питању, у животу сам свашта прошао и свашта пробао, али на крају сам се ипак одлучио за ‘бити’.

Како то ‘бити’ преносите на своју децу, како их штитите од жутила и баналности свакодневице?

Деца уче гледајући. Док им нешто причам, она ме гледају. Она често не преузимају рационалну поруку и не стварају умни закључак, него уче из модела: у мојој кући је увек владао презир према жутилу и деца су то преузела. Данас слушају квалитетну музику, имају добра стремљења, креативни су и прозиру шта је добро а шта није. Надам се да ће им време и околности, уз моју помоћ, омогућити да изразе своју властиту креативну душу.

Данашње време није склоно креативности: верујете ли ви заиста у њу?

Апсолутно да. То племенито у нама, душа, оно шта нам не да да спавамо, то је наш контакт са вечношћу, богом, са вишим силама или како год се то звало. О томе и Хамлет говори. Та енергија нас уобличава и захтева од нас да тражимо лепоту и нематеријалне вредности. И добро и лоше, и дан и ноћ су делови универзума, али ми треба да издржимо тај дан и да у њега унесемо више светлости.

Данас корову цветају руже

Одрасли сте у Требињу. Колико је тај крај утицао на Вас?

Првих шест година мог живота у Требињу оставило је на мене суштински траг. Моји родитељи су из Невесиња и на то сам јако поносан, у том смислу шта сам из те средине понео неке темељне вредности од којих се не одустаје и које су јако важне. Богатство је представљала и промена коју сам касније доживео, када сам се са родитељима преселио у мало банатско село Опово поред Панчева, у коме је систем вредности био потпуно другачији. У Војводини је плодна земља и онде ‘где бациш дугме, израсте капут’, па су и људи усмерени на то да стичу и поседују. У Херцеговини, где је крш и камен, људи су упућени једни на друге: када је љута зима, када од камена треба подизати кућу и када треба показати пријатељство и жртву…

Ваш отац је православни свештеник. Колико је он утицао на Вас?

Као шта рекох, учио сам гледајући. Нисмо нас двојица имали пуно поучних разговора (то ми је у младости понекад и недостајало), али сећам се питања и тема за породичним столом, атмосфере и људи који су нам долазили у кућу. Захвалан сам свом оцу шта ми ништа није натуривао: када сам у пубертету почео да му се супротстављам и идем неким својим путем, ни тада није вршио притисак на мене. У животу сам имао разна уверења, али сам на крају схватио да из духовне сфере долазе вредне поуке за добар живот.

Што мислите о данашњој Цркви која жели играти доминантну улогу у постјугославенским друштвима?

Код нас је, нажалост, тако да политика и религија станују у истој кући, из које се онда жели утицати на народ. Тај спој је донео многе проблеме и произвео пуно грешака, уз чињеницу да су људи по природи кварни и да су у стању све да упрљају. Када се споје бирократска религија и рђави људи који су обукли мантију, проблеми се дижу на трећу потенцију. Мислим да би било мудро да се добра духовност одвоји од људске прљавштине.

Као да се глумачка професија доста променила у последњих десетак година?

Професија је остала иста, али је однос према њој постао ужасан. Ради се о несхватању онога шта радимо и свођењу глумца на естраду. Од тог жутила, мерцедеса и тих сиса и гузица тананији облици делатности не могу доћи до ваздуха. Људи треба да виде и ‘Хамлета’, а не само цајке. Многи глумци раде по неким серијама и сапуницама зато да би преживели, а онда уморни долазе да играју Шекспира. Велики део њихове енергије остаје у тим сапуницама.

Зашто је тако?

У деведесетим годинама велика новчана маса је одлазила у руке бескрупулозних људи, организаторима рата, шверцерима нафтом и оружјем и тајкунима без милости. Та новчана маса данас утиче и на неку врсту укуса, који диктирају људи без укуса. Некада, када је постојало грађанско друштво или барем његови остаци, постојали су људи који су имали новац и моћ, али су и читали књиге. Такви људи су градили позоришта и галерије, а иза ових моћника не остаје ништа. Данас само корову цветају руже.

Како се ви браните од корова?

Реч је о некој врсти одушка, о јако малом београдском кафићу названом ‘Кројач’, где знам све госте и они знају мене и нико нема потребу да се сликамо, него се добро зафркавамо и не водимо умне разговоре. То је мали штек у граду, који човек мора да има. У мом послу се мораш склонити: не можеш сваки дан са свима, не можеш увек адекватно и треба се сачувати од претераног исцрпљивања. Имам добро искуство са својом публиком коју волим, али треба ми мој мир и мој мотор да одем ван града. Треба ми пар добрих пријатеља да се шалим, јер у данашњем времену озбиљност постаје смешном. Боље да са пар драгих људи лупетам о глупостима него да са злим људима причам о великим темама…