По­крет и игра ни­су за Ноу Верт­хајм, изра­ел­ску ко­ре­о­граф­ки­њу и игра­чи­цу, са­мо де­ло­ви пред­ста­ве, већ су на­чин жи­во­та, раз­у­ме­ва­ња све­та и се­бе. Ње­на тру­па „Вер­ти­го”, ко­ју је осно­ва­ла пре две и по де­це­ни­је са су­пру­гом Ади­јем Ша’алом, до­не­ла нам је свет­ску пре­ми­је­ру ко­ма­да „Је­дан, је­дан, је­дан” од­и­гра­ну си­ноћ на сце­ни Са­ва цен­тра, на отва­ра­њу 15. Бе­о­град­ског фе­сти­ва­ла игре. У овом ко­ма­ду умет­ни­ца из Изра­е­ла го­во­ри о тра­га­њу чо­ве­ка за соп­стве­ном пер­со­нал­но­шћу, ко­ја се не про­на­ла­зи без дру­гих љу­ди у ко­ји­ма се огле­да­мо и на­сто­ји да де­фи­ни­ше его.

На кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре по­кре­ну­ла нас је по­зи­вом да ис­пра­ви­мо ле­ђа, ра­ши­ри­мо ру­ке и ура­ди­мо се­де­ћи не­ко­ли­ко по­кре­та уз ду­бо­ке уди­са­је, ка­ко би­смо осе­ти­ли сво­је те­ло. Ефе­кат је био од­ли­чан. Ноа Верт­хајм је ро­ђе­на у Аме­ри­ци, а од­ра­сла у Изра­е­лу. За­вр­ши­ла је Ака­де­ми­ју за му­зи­ку и игру у Је­ру­са­ли­му, а у ком­па­ни­ји „Та­мар” је упо­зна­ла Ади­ја Ша’ала, ко­ји је као вој­ни пи­лот по­вре­ме­но па­тио од вр­то­гла­ви­це. За­љу­би­ли су се и од­лу­чи­ли  да на­пра­ве пле­сни ду­ет на ту те­му.

„Та ком­би­на­ци­ја гу­бит­ка кон­тро­ле и ла­га­не вр­то­гла­ви­це нас пра­ти сва­ког да­на, већ две и по де­це­ни­је”, ка­же Ноа Верт­хајм ко­ја са су­пру­гом и три си­на жи­ви и ра­ди у ет­но арт ки­бу­цу на пе­ри­фе­ри­ји гра­да. Ба­ви се под­у­ча­ва­њем мла­дих игра­ча и ра­ди­о­ни­ца­ма на­ме­ње­ним љу­ди­ма са спе­ци­јал­ним по­тре­ба­ма. Ин­си­сти­ра на од­го­вор­но­сти пре­ма дру­гим љу­ди­ма, со­ци­јал­ној за­јед­ни­ци и очу­ва­њу при­ро­де.  Раз­го­вор за „По­ли­ти­ку” по­чи­ње­мо ко­мен­та­ри­са­њем пред­ста­ве „Ве­ли­ки кро­ти­тељ” Ди­ми­три­са Па­па­јо­а­нуа, ко­ју је Ноа Верт­хајм пра­ти­ла за­јед­но са Бе­о­гра­ђа­ни­ма:

– Па­па­јо­а­ну је на ме­не оста­вио јак ути­сак. При­зна­ћу да сам у по­чет­ку оче­ки­ва­ла плес, али сам схва­ти­ла да то не­ће би­ти са­мо то, јер је ње­гов је­зик ви­зу­е­лан, а иза сва­ке сце­не се на­ла­зи ду­бо­ка, ве­ли­ка иде­ја. При­зо­ри са­хра­њи­ва­ња под­се­ти­ли су нас на то да смо  про­ла­зни­ци на овом све­ту, да на кра­ју увек уми­ре­мо и од нас оста­ју са­мо ко­сти. То се и у мо­јим де­ли­ма ви­ди. Сце­на у ко­јој се при­ка­зу­је ко­ма­да­ње де­ло­ва те­ла, ко­је љу­ди је­ду учи­ни­ла је да осе­тим од­врат­ност и  на­ви­ра­ле су ми та­да раз­не ми­сли и иде­је. Па­па­јо­а­ну је сја­јан умет­ник.

Ове го­ди­не ни­зом ма­ни­фе­ста­ци­ја у све­ту и са­мој зе­мљи би­ће обе­ле­же­но 70 го­ди­на по­сто­ја­ња изра­ел­ске др­жа­ве, а у тим про­гра­ми­ма на­ћи ће се и јед­но ва­ше де­ло ко­је ће би­ти из­ве­де­но из­ме­ђу оста­лог у Ро­јал Ал­берт хо­лу у Лон­до­ну. О че­му је реч?

Ве­о­ма смо по­но­сни што сла­ви­мо 70 го­ди­на по­сто­ја­ња Изра­е­ла. За ту при­ли­ку мо­ја ком­па­ни­ја „Вер­ти­го” и ја смо иза­бра­ли ко­мад „Whi­te no­i­se” ( Бе­ла бу­ка), де­ло чи­ју сам пр­ву вер­зи­ју на­пра­ви­ла пре де­сет го­ди­на и са­да сам је ре­кон­стру­и­са­ла, са жи­вом му­зи­ком. Са­да има­мо де­сет му­зи­ча­ра на сце­ни, пре све­га гу­да­че и дво­ји­цу пер­ку­си­о­ни­ста. Би­ће то сво­је­вр­сни спој кон­цер­та и пле­са. „Whi­te no­i­se” го­во­ри о бу­ци у гла­ви, еко­но­ми­ји, по­тро­шач­ком мен­та­ли­те­ту, мо­дер­ном жи­во­ту. Ре­ци­мо то да игра­чи на ле­ђи­ма има­ју ис­пи­сан бар-код.

Да ли ва­ша игра и ак­тив­но­сти  ком­па­ни­је „Вер­ти­го”, мо­гу да про­ме­не, уна­пре­де свет и свест по­је­дин­ца?

То је мо­ја ми­си­ја. Ма­да ка­ко ста­ри­мо, по­чи­ње­мо да раз­у­ме­ва­мо да не мо­же­мо да про­ме­ни­мо свет, већ да мо­же­мо да ме­ња­мо са­мо се­бе. Али и то је до­вољ­но и при­ви­ле­ги­ја је. Ти­ме се по­сти­же не­што као до­ми­но или ефе­кат леп­ти­ра, да са ма­лим ства­ри­ма ути­че­те на ве­ће  до­га­ђа­је. То је про­ме­на за ко­јом жу­дим, али пре све­га по­че­ла сам од се­бе. Ка­да сам ви­де­ла јед­ну ен­гле­ску ком­па­ни­ју ко­ја је ра­ди­ла са љу­ди­ма са спе­ци­јал­ним по­тре­ба­ма, би­ла сам дир­ну­та и ре­кла сам да же­лим да ура­дим исто. И он­да је то по­ста­ла по­себ­на гра­на „Вер­ти­го” пле­са. Мо­ја се­стра је за­ду­же­на за тај про­је­кат, ко­ји спа­ја плес и љу­де са спе­ци­јал­ним по­тре­ба­ма. Сва­ко­днев­но има­мо ра­ди­о­ни­це за њих. На по­чет­ку на­шег ра­да је је­дан но­ви­нар на­пи­сао: „Све што они ра­де је са­мо трик”. Не знам за­што се та­кве ства­ри ви­де не­га­тив­но, али до­вољ­но је ре­ћи – да је ово трик не би тра­јао 18 го­ди­на. По­но­сна сам на тај про­је­кат.

Опи­ши­те нам ваш жи­вот у ки­бу­цу, за­пра­во ет­но арт се­лу ко­је сте ство­ри­ли?

У на­шем ет­но арт се­лу има­мо ви­ше сту­ди­ја за игру. Мно­го мла­дих до­ла­зи и увек уба­цу­је­мо у рад са њи­ма и при­чу о на­чи­ну жи­во­та и еко­ло­ги­ји. Уко­ли­ко иду у то­а­лет, та­мо не­ма во­де. Све се ре­ци­кли­ра. Уче о ци­клу­су во­де, ка­ко се она ску­пља ка­да па­да ки­ша…ра­ди­мо све 100 од­сто еко­ло­шки. Мла­ди про­ве­ду у на­шем ме­сту пар са­ти, је­дан дан или пар не­де­ља и он­да има­ју ра­ди­о­ни­це са осо­ба­ма са спе­ци­јал­ним по­тре­ба­ма, тек та­да мо­гу да ви­де умет­ност на­ше пле­сне ком­па­ни­је. То је ве­о­ма ле­по ме­сто, за­са­ди­ли смо по­вр­ће ко­јим се хра­ни­мо. Ра­дим та­мо, ства­рам у том пре­ле­пом ме­сту. Ода­тле сви иде­мо на­по­ље, у свет!