Требало је да отворе кутију, за шта је потребно нешто упорности, да би у њој пронашли посластицу која је награда за успех.

Тест који је овим животињама поставила Моник Удел, професорка са Државног универзитета Орегон, решило је 8 од 10 вукова, и само 1 од 20 паса. Остали пси су тражили упутство и помоћ од људи. Оваква запажања навела су истраживаче да се запитају да ли је, припитомљавајући вука, човек створио лење и мање паметне, сервилне звери? Како је уопште настало пријатељство и зависништво човека и пса?

Доскорашња истраживања научника сугерисала су да су вука припитомили први пољопривредници који су у то време имали сталне насеобине. Претпостављало се да су вукове у насеобине привлачили остаци хране. Међутим, изгледа да је историја овог пријатељства много старија.

Наиме, пре четири године, група генетичара и палеонтолога предвођена Олафом Талманом са Универзитета Турку у Финској, анализирала је геноме садашњих паса и вукова, као и 18 фосила паса старих између 1000 и 36.000 година. Истраживање је показало да пси потичу од централноевропске популације вукова који су у међувремену изумрли. У раду о припитомљавању вукова, објављеном у часопису “Сциенце”, они наводе да је доместификација у Азији почела пре око 15.000 година, а да су најстарији фосили, од пре више од 30.000 година, пронађени у Европи и Сибиру. То је много раније него што смо мислили.

Ако је њихов закључак исправан, човек је вука припитомио много пре што је почео да гаји стоку или узгаја житарице, у време када је лутао земљом, скупљао плодове и ловио. Могуће је да су вукови испрва следили групе људи који су за собом остављали кости животиња. За људе је то било корисно јер им друге звери, у страху од вукова, нису прилазиле. Тако су две врсте из користи склопиле пријатељство.

Вук је свакако прва животиња коју је човек припитомио. Он им је помагао у лову – човек је јео месо, а вук кости. А затим су и чувале човекова склоништа и узбуњивале у случају надолазеће опасности.