Управо такав један шаховски потез одиграо се и у овој, назови новој, Влади Србије. 

Наиме, дојучерашњи министар одбране, по струци економиста, сада ће заузети фотељу у министарству за рад и социјална питања, док ће некада репати Мирин омладинац, Александар Вулин своју министарску задњицу увалити у фотељу министра одбране. 

То је отприлике као кад би зубар узео обућарски чекић, а обућар покушао да вам убоде иглу у десни, или извади умњак. Где је логика оваквих потеза, или нас то више не занима? Заправо, вероватно је ово друго, јер је логика за Србе одавно постала апстрактна дисциплина. 

Прво, шта ће економиста уопште на челу војске, и какве везе има један полу-правник, и бивши новинарчић са социјалним правима и правима радника. И обрнуто. 

Друго, ако ниси био довољно добар на месту министра за рад, одакле било коме идеја да ћеш направити нешто корисно у министарству одбране? Па, нико и не полази од идеје о сврсисходности и умећу. Ради се само обичној рокади глумаца на српској политичкој сцени. Режисеру се свидело како мали рецитује Кастрове говоре, а овај други је сјајан за сцене страве и ужаса, а и људи су већ навикли на њихова мила лица, па што да им стварамо нелагодност увођењем нових глумаца. За ове су се везали. 

Не знамо како ће се Ђорђевић снаћи у Вулиновој фотељи, јер не знамо ни ко је човек, које су то његове заслуге, шта је учинио за српску војску и да ли је. Сада ће имати прилику да исто то не уради на месту министра за рад.  Али нас веома плаши чињеница да ће професионални звецкач ремонтованим миговима и назови левичарски говорник, постати министар одбране.

Да би смо се од нечега или некога бранили, прво тај неко или нешто мора да нас нападне, зар не? Управо то ће бити задатак новог министра одбране. Чак и ако му не буде пошло за руком да испровоцира некакву акцију шиптарских терориста или аустралијских усташа, онда ће служити као дежурни потпиривач и уносилац немира у домаћинства широм Србије. Барем у она у којима се на екранима телевизора најчешће гледа ружичаста флекица. 

Остаје потпуно нејасно зашто, као народ, често имамо потребу да се приупитамо, "Зашто нам овако лоше иде?", када нам је одговор испред носа. Вечити студенти политике који у недоглед полажу испите, исти ликови који због своје беспризорне лојалности увек добијају нову улогу, иако су претходно срамно одиграли. Овде је министар одавно постало занимање, а како су кадрови дефицитарни, морамо да се сналазимо са оним што имамо. 

Стога, нек вас не зачуди кад вам Бабић, у некој од следећих састава, постане министар просвете, а Кркобаба спорта.