Да ли заиста верујете да већина ваших комшија мисли да је боље да пензионерима који имају пензију преко 25.000 динара иста буде смањена него да је примају целу. А да онима који примају мање од 20.000 и којима је град годишње давао још толико се та 13. пензија укине?

Да ли заиста верујете да већина ваших колегиница и колега сматра да је боље да жена када се породи не добије ништа уместо да добије 50.000 динара и беби пакет са основним потрепштинама вредан 200 евра? Да ли заиста верујете да већина људи око вас жели да се у Београду гради што више шопинг центара, уместо да се граде обданишта, школе, домови здравља?

Да ли заиста верујете да већина Београђана сматра да треба дати стотине хиљада евра фолк звездама да певају за нову годину, да је нормално одједном и то с јесени, а не током лета, затворити Славију, два булевара и Бранков мост, да је градски превоз бољи кад се годишње уместо сто купује само двадесет нових возила, да је нормално 50 милиона евра годишње плаћати за спаљивање отпада, да је сасвим у реду да врх градске власти организује усред ноћи под фантомкама рушење објеката у Савамали...

Сигуран сам да не верујете. Сигуран сам да и ви верујете да смо МИ који желимо нормално да живимо у ствари већина. Ми који желимо безбедне улице и безбедна школска дворишта, МИ који смо против насиља и агресије, МИ који хоћемо да градска предузећа буду власништво Београђана, а не да се продају, МИ који желимо што више туриста у нашем граду, али желимо пре свега град направљен за нас који овде живимо... МИ смо већина и зато је апсолутно небитно шта причају Вучић, Мали, Весић, џаба им сви Информери, Алои, Српски Телеграфи, Пинкови, ћирилице, латинице, глагољице и остале - ице. Џаба им јер од њих више ништа не зависи. Све зависи само од нас. Хоћемо ли се ујединити и хоће ли грађани који су већина изаћи и гласати. Ово прво ће много утицати на ово друго.

Зато је велика одговорност на страначким лидерима који морају да буду прво Београђани па тек онда председници странака и покрета. Јер да није десетина хиљада Београђана које за њих гласају њихове странке не би постојале. Зато 'ајде да се не лажемо и да на глас кажемо да Београђане не интересује да ли се нека странка види више или мање на плакату, ко је на конвенцији од лидера говорио трећи, а ко пети, нити им је битно која странка има колико одборника на заједничкој листи. Њима је битно да се пропадање Београда заустави и да град крене у другом смеру. Зато очекују да људи којима су и до сада давали свој глас говоре оно што они мисле. Јер нису они њих само заокруживали на листићима. Не, они су им давали свој глас, своју моћ говора - да говоре уместо њих о стварима које су им битне, које их боле, а требало би да им доносе радост. И тај глас којим у име свих тих људи говоримо ми политичари, тај глас у коме се сакупи снага гласова десетина и стотина хиљада људи - тај глас одјекује, грми, стене пуцају кад се он проломи... Та снага побеђује све, а камоли да неће једну лошу власт, толико лошу да велика већина Београђана то после четири године јасно види. Та већина, те стотине хиљада људи су спремни да изађу и гласају за промене. Немојмо их ометати у томе.