Наход Момир

Подиже се Српски дар Степане
Из Призрена места убавога,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
С' собом води осам везирова
И Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре,
Ни од кака ситнога звериња,
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у гори зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил' је чедо досадило мајци,
Те је њега оставила мајка;
Ил' је кума кумче изнјела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил' су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне,
Не би л' гди ко чеду изишао,
Ал' ни кога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:
"О Тодоре, мој мудри везире!
"Одседниде од коња витеза,
"Те погледај оно чедо младо;
"Ако чедо буде мушка глава,
"Дај га мене на коња витеза."
Тодор везир од коња одседе,
Те погледа оно чедо младо,
Тако цару даде Бог једини,
Бог једини и срећа царева,
Те је чедо било мушка глава;
Цару г' Тодор на коња додаје,
Цар је лепо чедо приватио
У скут десни коласте аздије,
Три пут га је лицем целивао,
Па га зави у мараму свил'ну,
И метну га себе у недарца:
"Благо мене до Бога вишњега!
"Бог ми даде сина изненада,
"Мојој Грозди браца рођенога,
"Моја Грозда врло брата жељна,
"Бог јој даде брата изненада."
Па отиде двору господскоме.
Та у прво време јесте било,
Кад господар откуд двору дође,
Не излази слуга ни слушкиња,
Господару коња да привати,
Већ госпођа, која је у двору;
Ишетала царица Роксанда,
Под царем је коња приватила:
"Цар честити, добро си дошао!
"Јеси л' лепа лова уловио?"
Цар царици мушко чедо даде,
А царица чедо приватила
У свилену убаву кецељу;
Царица се чеду обрадова:
"Благо мене до Бога вишњега!
"Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
Прометну га кроз недра свилена,
Да би се дете од срца назвало[1],
Окупа га и нанегова га;
Однеше га Аранђела цркви,
Окумише Тодора везира,
Крсти Тодор чедо мушку главу,
Од миља му лепо име даде,
Лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
Рани чедо и негује лепо,
Како свака мајка чедо своје;
Расте дете Наоде Момире:
Што детета у вече омркне,
Још толико у јутру осване,
Одрастао од петнаест љета,
Као друго од триест година;
Ста се добра коња приватати,
Добра коња и светла оружја.
Кудгод иде царе господине,
Поред себе води и Момира,
Поред себе, кано киту цвећа;
Што он рекне, и цар не прекрати.
Мани бише девет везирова.
Кад је било на цветоносије
Збор зборило осам везирова:
"Да фалимо цара небескога!
"Ми дворисмо цара од малена,
"Од малена паке до голема,
"И седе нам браде до појаса,
"Не могосмо добра издворши,
"Како дете Наоде Момире,
"Једно младо јучерање дете,
"Како с' лепа добра додворило!
"Како бисмо дете омразили
"И са светлим царем завадили?"
А беседи Тодоре везире
(Кум неверни, вера га убила!):
"Браћо моја, осам везирова!
"Ако ћемо изгубити душу,
"Ласно ћемо омразит' Момира,
"Са честитим царем раставити:
"Каде буде у очи васкрса,
"Остојимо то свето вечерње,
"Изиђемо из бијеле цркве,
"Ви узмите сваки по чауша,
"Те водите двору на вечеру,
"Ја ћу кума Наода Момира,
"Одвешћу га двору на вечеру,
"Износићу трогодишње вино
"И ракију од седам година;
"Опојићу Наода Момира,
"Однећу га у цареве дворе
"На чардаке гди Гроздана спава,
"Метнућу га сестрици на руке,
"А сестра је свака милостива
"И на свога брата жалостива,
"Она ће га лепше пригрлити;
"А кад буде на васкрсеније,
"И будемо на јутрењи светој,
"Буде време целиват' 'ванђеље,
"Цар ће гледат' и десно и лево,
"Да с Момиром целива 'ванђеље,
"Кад Момира не буде у цркви,
"Ја ћу с царем целиват' 'ванђеље;
"Кад јутрењу свету савршимо,
"Изиђемо из бијеле цркве,
"Цар ће онда мене запитати:
""О Тодоре, камо ми Момире?
""Што ми није детета у цркви?
""Код тебе је на вечери било,
""На њега си навалио вино,
""Од вина га љуто боли глава,
""Те не може у цркву да дође." "
"Вас четири душом поднесите,
"А четири криво сведочите:
""Момир љуби сестру Гроздијанку.""
"Тако ћемо омразит' Момира,
"Са честитим царем раставити."
Кад је било у очи ускрса,
Вечерње су свето остајали
И изишли из бијеле цркве,
Сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,
Одведе га двору на вечеру,
Пред њег' носи трегодишње вино
И ракију од седам година,
А у вино меша свако биље,
Понајвише бенђелука тешка,
А на тврди санак намењује,
Нека спава Наоде Момире,
Док не сване II сунце не гране
И док буде доба летурђији.
Опи с' дете, ништ' о себи не зна,
Наслоња се главом на Тодора,
На својега крштенога кума;
Тодор узе дете у наручје;
Однесе га у дворе цареве,
На чардаке гди девојка спава,
И метну га Гроздани на руку,
А сестра је свака милостива
И на свога брата жалостива,
Она га је лепше пригрлила.
По том мало време постајало,
Петли пеше, клепала уд'рише,
Свештеници сташе на јутрење,
Сва господа подрани у цркву
И пред њима Српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,
Дође време целиват' 'ванђеље,
А цар гледи и десно и лево,
Не би л' гдигод видио Момира,
Да са њиме целива 'ванђеље;
Онда приђе Тодоре везире,
Те са царем целива 'ванђеље.
Кад јутрењу свету савршили,
И изишли из бијеле цркве,
Па пред црквом сели у столове,
Онда царе поче беседити:
"О Тодоре! камо ми Момире?
"Што ми није детета у цркви?
"Код тебе је било на вечери,
"На њега си навалио вино,
"Од вина га љуто боли глава,
"Те не може у цркву да дође?"
Онда поче Тодор беседити;
"Цар честити, сунце огрејано!
"Ти Момира држиш и Гроздану,
"Рођенога брата и сестрицу;
"Момир љуби сестру Гроздијанку."
Тад' говори Српски цар Степане:
Муч', Тодоре, муком се замук'о!
"Ниј' истина, што на дете кажеш,
"Тако ми се не делило месо
"За живота од моји костију
"Ја не делим Момир' и Гроздану!
"Рођени су братац и сестрица."
Повикаше осам везирова:
Четворица душом поднесоше,
А четири криво сведочише:
"Јесте, царе, Бог и њина душа!
"Јесте, царе, данашњег нам дана!
"Јесте, царе, умрлог нам часа!
"Момир љуби сестру Гроздијанку,
"И сад спава с њоме на чардаку!"
Расрди се Српски цар Степане,
Од љутине аљину раздера,
Од жалости грозне сузе проли:
"Еј Момире, еј жалости моја!
"Еј Момире, лепа кито цвећа!
"Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два џелата млада:
"Брзо ид'те, два џелата млада,
"На чардаке, гди Гроздана спава,
"Уватите Наода Момира,
"Водите га, те га обесите
"У градини о сувој давини,
"Штоно се је дрво осушило
"Има време три године дана,
"Нити листа нити цветом цвати."
Отидоше два џелата млада,
Али Момир на чардаку спава,
Код њег' седи сестра Гроздијанка,
Над њим маше граном босиљковом,
Своме брату чини лепа лада,
Да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
Намкоше му гајтан око врата;
Кад то виде госпођа девојка,
Она писну, као змија љута,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
А Момир се трже иза санка,
Очи метну, погледа нада се,
Те угледа два џелата млада,
Па и стаде Богом братимити:
"Богом браћо, два џелата млада!
"Немојте ме одма обесити,
"Водите ме цару родитељу,
"Да ја питам родитеља мога,
"За што мене оће да обеси,
"Шта ли сам му сагрешио љуто;
"А сва моја браћа и дружина
"Радује се светом васкрсењу,
"Мене баба оће да обеси
"На знан данак на васкрсеније!"
Џелати су, ал' су милостиви,
Они сташе сузе просипати
На Момира млада гледајући;
Воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
Писну дете, као змија љута,
Паде цару преко свил'на крила,
Љуби цара по недри свилени:
"Светли царе а мој родитељу!
"Што сам тебе, бабо, сагрешио,
"Те ме данас оћеш да обесиш,
"На знан данак на васкрсеније?
"Сва се моја браћа и дружина
"Сад радује светом васкрсењу,
"А ти мене оћеш да обесиш!
"А што сам ти сагрешио бабо?"
А цар ништа, веће сузе проли:
"Еј Момире, еј жалости моја!
"Тешко мене, ја изгуби тебе;
"Мене каже девет везирова,
"Да ти љубиш сестру Гроздијанку;
"Тако ми се не делило месо
"За живота од моји костију,
"Ја не делим тебе и Гроздану!
"Рођени сте братац и сестрица.
"Еј Момире, еј жалости моја!"
А беседи Наоде Момире:
"Има, бабо, читав месец дана,
"Како нисам сестрице видио
"Разма синоћ у зеленој башчи,
"Кад је брала с девојкама цвеће,
"С њоме, бабо, тридест девојака,
"Сретосмо се на башчени врати,
"Ја њој дадо струк румене руже,
"Она мене струк бела босиљка,
"Те се, бабо, меновасмо цвећем
"За милошту братац и сестрица,
"За милошту, за срамоту није."
Теде царе њему да верује,
Ал' повика девет везирова:
"Чујеш Боже, видиш ли саборе!
"Цар верује детету једноме,
"Не верује девет везирима,
"Бијелије брада до појаса!"
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче два џелата млада:
"Ајд', џелати, те га обесите
"У градини о сувој давини."
Поведоше г' два џелата млада;
Ал' се моли Наоде Момире:
"Богом браћо, два џелата млада!
"Водите ме царици матери,
"Да ми прости и муку и рану:
"Рану њену, што ме је ранила;
"Муку њену, што је промучила,
"Док је мене она одранила."
Џелати га не ктели слушати,
Већ га воде у нову градину,
У градину под суву давину,
Штоно се је дрво осушило
Има веће три године дана,
Нити листа нити цветом цвати;
Обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
Већ видила сестра Гроздијанка,
Испред двора с висока чардака,
Па утире сузе од образа,
Она иде својој старој мајци;
"Одени ме, моја стара мајко,
"Обуци ме, штогод лепше можеш,
"Данас јесте светло васкрсење,
"Девојке ме у коло зазивљу."
То царица једва дочекала,
Обуче је, штогод лепше може,
Баш кан' да је оће да удаје;
Не ће ићи жалосна Гроздана,
Не ће ићи млада међ' девојке,
Већ украла свилене гајтане,
Па отиде брацу у градину,
У градину под суву давину;
Кад је вид'ла браца обешена,
Уд'ри лицем о земљицу чарну,
Па запишта, као змија љута,
Па с' и она млада обесила
О давини о другојзи грани,
За живота јоште за својега
Десном руком браца загрлила.
Глас допаде царици Роксанди:
"Зло си села, госпођо царице!
"Обоје ти деце обешено,
"Обешен ти Момир и Гроздана."
А запишта царица Роксанда,
Она иде цару честитоме,
Паде цару преко свил'на крила,
Па га љуби по недри свилени:
"За што, царе, огрејано сунце
"За шт' обеси двоје деце наше,
"Нама, царе, нашу омладину,
"Омладину и обрадовање?"
А цар жали Наода Момира,
За Гроздану ништа и не знаде,
Па беседи госпођи царици:
"Нисам тебе децу извешао,
"Обесило девет везирова,
"Обесило Наода Момира."
Ал' говори царица госпођа:
"Чујеш ли ме, светла круно моја!
"Јал' извешај девет везирова,
"Јали ћу се и ја обесити
"О давини о трећојзи грани
"А код оно двоје деце моје;
"Ја душмана гледати не могу,
"Да ми оде душмани по свету."
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче до девет џелата,
Те извеша девет везирова
Проћу цркве о јели зеленој.
По том мало време постајало,
Па се диже царе и царица
А од њине велике жалости,
Те одоше у нову градину,
У градину под суву давину;
Што да виде? чуда невиђена!
Давина се сува помладила
И зеленим улистала листом
И бијелим уцватила цветом,
Обоје се деце псветило,
Посвети се Момир и Гроздана;
Па одоше под јелу зелену,
Ал' зелена усанула јела,
Поцрнило девет везирова,
А највише Тодоре везире,
Кум неверни, вера га убила'
Под њима се земља провалила.
Цар намаче два џелата млада,
Откида и једног по једнога,
Те и баца доле у бездану:
"Иди тамо са земље неправдо!"
Стаде царе просипати благо,
Те сарани двоје деце своје.
На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица,
Савила се лоза око бора,
К о сестрина око брата рука.

1) Као да га је родила. Приповиједа се, да и сад тако чине они, који узму кога мјесто свога дјетета