Мутимир

 

Мутимир, као и већина првих српских владара није претерано познат историчарима. Подаци о њему којима располажемо се углавном налазе у делу "О управљању царством" аутора Константина Порфирогенита, византијског цара и историчара.

Оно што се зна је да његова власт траје од 851 - 891. Био је најстарији од три Властимирова сина, редом Мутимир, Стројимир и Гојник. Порфирогенит наводи да је у њихово време на власт у Бугарској дошао Борис Михаило, који је желео да се освети за пораз који је његовом оцу Пресијаму нанео Властимир. Питање је да ли је баш освета или просто жеља за јачањем и ширењем Бугарске навела Бориса да нападне Србију.  

Независно од мотива напада, Борис не пролази ништа боље од свог оца у ратовању са Србима. Три Властимирова наследника здруженим снагама одбијају Бориса и чак заробљавају његовог најстаријег сина Владимира и 12 најугледнијих бојара. Ово је натерало бугарског владара да закључи мир са Србијом. Уследила је размена затвореника у чијој пратњи су ишла Мутимирова два сина Бран и Стефан ради сигурности да неће бити неких превара. Борис је богато даровао Србе, а од њих је поред затвореника добио још и два роба, два сокола, два хрта и осамдесет хаљетки. Ипак остаје много неодговорених питања у вези овог сукоба, рецимо тачна година још није позната. 

Међутим поред овог успеха и после склапања мира са Бугарском, долази до сукоба око власти међу браћом. Мутимир излази као победник и млађу браћу шаље Борису на чување, али задржава Гојниковог сина Петра који је још био дете. Задржавање непријатељевог сина је била честа и ефикасна пракса која је победника осигуравала од освете пораженог. Порфирогенит као повод сукоба наводи Мутимирову жељу да буде апсолутни владар. Историчари се, углавном, нису много бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су углавном преносили царево писање. Тибор Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153 - 1155, 1162 - 1165), Немања ((1165/1166 - 1196)), а никад то није чинио врховни владар. Живковић сматра да заправо до сукоба долази, јер је Мутимир миром са Бугарском признао њихову врховну власт. Пре тога је Србија увек признавала врховну власт Византије и то се узима као окидач за унутрашње сукобе.  Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији и то је могло довести до рата међу браћом.

Задржавање Петра у Србији је као што смо већ споменули сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Једини разлог што крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се касније родио у Бугарској. Њега је Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је добио сина Часлава (933 - око 960.).

Борис Михајло негде око 864. године прихвата хришћанство из Византије, али тешкоће за Византију са Бугарима нису престале. Бугари су се обратили папи 866. године тражећи да он именује црквеног старешину за Бугарску. Византија је морала 870. пристати да се за Бугарску именује посебан архиепископ и да он буде први у рангу међу византијским архиепископима. Привремено опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су до Мутимировог признавања врховне власти византијског цара, можда још 864. године, али свакако најкасније 867/868. Када су Арабљани опседали Дубровник и неке друге градове на обали Јадранског мора 867. године, Дубровчани су затражили заштиту од цара. Василије I (867-886) је послао велику флоту која је протерала Арабљане, али и убедила владаре Срба да је разумније признавати врховну власт византијског цара, него бити у сукобу са њим.

Оно што је веома значајно споменути је покрштавање Срба током Мутимирове владавине. Цариградски мисионари су извршили покрштавање, и прва српска црква је  заснована у центру раса, близу данашњег Новог Пазара, на реци Ибар. Епископ је установљен убрзо након 871. у периоду владавине Мутимира, и био је део општег плана оснивања бискупије у словенским земљама, који су потврдили цариградски катедрали у 879-880 години