МУСИЋ СТЕВАН

Вино пије Мусићу Стеване
у Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном двору господскоме;
вино служи Ваистина слуга.

Кад се ладна поднапише вина,
ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго,
ја ћу лећи санак боравити,
ти вечерај, па се напиј вина,
па пошетај пред господског двора
па погледај чистом ведром небу:
је ли јасан месец на заоду,
је л' Даница на истоку звезда;
је ли нама путовати време
на Косово, лепо поље равно,
на рочиште честитоме кнезу.
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
кад оно смо на заклетви били,
како нас је заклињао кнеже,
заклињао, проклињао љуто:
"Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Рђом капо док му је колена!"

Леже Стева у меке душеке,
повечера Ваистина слуга,
повечера и напи се вина,
па ишета пред господског двора
и погледа чистом ведром небу:
јесте јасан месец на заоду,
јест Даница на истоку звезда;
јесте њима путовати време
на Косово, лепо поље равно,
на рочиште честитоме кнезу;
ла се шеће коњма у ахаре,
па изведе два коња витеза,
оседла и и оправи лепо,
једног себи, другог господару;
па се шеће у господске дворе,
и изнесе крстат свилен барјак,
на коме је дванаест крстова,
сви дванаест од чистога злата,
и икона светога Јована,
крсно име Мусића Стевана;
прислони га уз господског двора,
ла се шеће горе на чардаке,
да пробуди господара свога.

Кад је био чардаку на врати,
коб га коби Стеванова љуба,
загрли га, па га и пољуби:
"Богом брате, Ваистино слуго,
вишњим богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
одјако си богом побратиме,
немој будит господара мога;
јер сам, јадна, зао санак вид'ла:
гди полети јато голубова,
и пред њима два сокола сива,
испред нашег двора господскога;
одлетише на Косово равно
и падоше међ' Муратов табор, -
гди падоше, већ се не дигоше.
То, је браћо, ваше зламеније,
бојати се да не изгинете".

Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо,
нећу, секо, невере чинити
господару и моме и твоме;
јер ти ниси на заклетви била,
како нас је заклињао кнеже,
заклињао, проклињао љуто:
"Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Не имао пољског берићета,
ни у дому од срца порода!
Рђом капо док му је колена!"
Па ја не смем невере чинити
господару и моме и твоме".
Већ ушета у чардаке горње,
па пробуди господара свога:.
"Устаните, драги господару,
јесте нама путовати време".

Уста Стева на ноге јуначке,
и умива своје лице бело,
и облачи господско одело,
па припаса сабљу оковану,
па узима кондир вина рујна,
те напија красну славу божју,
сретна пута и крста часнога,
у свом двору, за столом својијем;
војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
уседоше два коња витеза,
разавише крстате барјаке;
ударише бубњи и свирале,
дигоше се богом путовати.

Бела и је зора забелила
на Косову, красном пољу равном.
Сусрете и Косовка девојка.
У руку јој два кондира златна,
оба златна, ал' обадва празна;
под пазуом клобук свиле беле;
за клобуком бела кита перја:
у дну перје сребром заливено,
а по среди златом преплетено,
и по вр'у бисером кићено.

Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
да га познам кога је војводе;
а тако ми сретна пута мога,
невере ти учинити нећу!"

Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигди на ограшју била;
рано ме је пробудила мајка, -
ми ранимо те воду грабимо:
кад ја дођо на воду Ситницу,
ал' Ситница мутна и поводна,
носи, брате, коње и јунаке,
турске капе и бијеле чалме,
красне српске бијеле клобуке;
овај клобук близу краја беше,
ја загази у воду Ситницу
и увати клобук свиле беле:
брата имам од мене млађега,
носим клобук брату рођеноме, -
ја сам млада, мило ми је перје".
Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
чим га виде, тим га и познаде;
просу сузе низ господско лице,
удари се по колену руком,
чисти скерлет на колену пуче,
златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до бога мога!
На мени је останула клетва
од мојега честитога кнеза!"

Клобук даде Косовки девојки,
па се маши у џепове руком,
те јој даде три дуката жута:
"Нај ти, секо, Косовка девојко,
а ја идем на бој на Косово
у пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
лепшим ћу те даривати даром;
ако л', секо, ја погибо амо,
помени ме по пешкешу моме".

Ударише коње мамузама,
па Ситницу воду пребродише,
ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
три је паше био и убио.
Кад започе бити четвртога,
ту погибе Мусићу Стеване,
и са њиме Ваистина слуга,
и војске му дванаест иљада.
И ту нам је и кнез погинуо.
Ту су Србљи изгубили царство
честитога цара земаљскога.