Марко Краљевић и 12 Арапа

Шатор пење Краљевићу Марко
На Арапској покрајини љутој,
Под шатором седе попи вино.
Јоште Марко чаше не попио,
Ал' допаде робиња девојка
Под шатора Краљевића Марка,
Стаде Марка Богом братимити:
"Богом брате Краљевићу Марко!
"Вишњим Богом и светим Јованом!
"Опрости ме данас од Арапа,
"У троје сам допадала руке,
"Ево данас, брате, у четврте,
"Међ' дванаест браће Арапчади;
"Не држе ме, к'о се држи робље,
"Већ ме бију троструком канџијом,
"Нагоне ме, да им лице љубим;
"Не могу и јадна ни гледати,
"А камо ли, да им лице љубим."
А Марко је привати за руку,
Посади је до десна колена,
Огрте је коластом аздијом,
А у руке даде чашу вина:
"На, девојко, те се напиј вина,
"Данас те је огрејало сунце,
"Кад си дошла к мене под шатора."
Тек девојка чашу приватила,
И приниче, да с' напије вина,
Ал' допаде дванаест Арапа
На дванаест ата Арапскије,
Сташе Марка називати курвом:
"Курво једна, Краљевићу Марко!
"Ти ли поста други цар на земљи,
"Да отимљеш робље од Арапа?"
А смеје се Краљевићу Марко:
"Ид'т' одатле, децо Арапчади!
"Да ја о вас не огрешим душе."
Ал' срдити дванаест Арапа,
Сви дванаест сабље потргоше,
Те над Марком шатор оборише,
На шатору исекли конопце,
Паде шатор на сокола Марка
И на његов крсташ алај-барјак
И на Шарца коња великога.
Каде виде Краљевићу Марко
Оборена свилена шатора,
Плану Марко као ватра жива,
Пак он скочи на ноге лагане,
Довати се Шарца великога,
За се баци Богом посестриму,
Три пута је опаса појасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Пак потрже сабљу оковану,
Те потера дванаест Арапа;
Не сече и по грлу бијелу,
Већ и сече по свилену пасу;
Од једнога двојица падају,
Од дванаест Марко начинио,
Од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Оде право ка Прилипу граду,
Ка својему двору бијеломе.
Пак дозивље Јевросиму мајку:
"Јевросима, моја стара мајко!
"Моја мајко, моја слатка рано!
"Ево, мати, Богом посестриме,
"Ран' је, мајко, мене каконо си,
"Удоми је, кано чело своје,
"Да би, мајко, стекли пријатеље."
Ранила је Јевросима стара,
Ранила је, и удомила је
У Рудника града бијелога
У велику кућу Диздарића
Међу њима девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
Одлазио често посестрими;
Као својој сестрици рођеној,
И често се вина напијао.