Лов Марков с Турцима

Лов ловио Мурате везире,
Лов ловио по гори зеленој
Са својијех дванаест делија
И с трин'естим Краљевићем Марком;
Лов ловили три бијела дана,
И не могли ништа уловити;
Намјера их нанијела била
На зелено у гори језеро,
По ком плове утве златокриле,
Пусти везир својега сокола,
Да увати утву златокрилу,
Она му се не да ни гледати,
Већ се диже небу под облаке,
Соко паде на јелу зелену.
Тад' говори Краљевићу Марко:
"Јели тестир, Мурате везире!
"Да ја пустим мојега сокола,
"Да увати утву златокрилу;"
Вели њему Мурате везире:
"Јесте тестир, за што није, Марко."
Пусти Марко својега сокола,
Он одлеће небу под облаке,
И увати утву златокрилу,
Пак с њом паде под зелену јелу.
Кад то соко угледа везирев,
Врло му се тешко учинило,
А наваду лошу научио:
Отимати ловак од другога;
Залеће се к Маркову соколу,
Да му отме утву златокрилу;
Али Марков соко јогуница,
Као што је и његов господар:
Он не даде утве златокриле,
Већ сокола шчепа везирева,
Па му просу оно сиво перје.
Кад то виђе Мурате везире,
Врло му се жао учинило,
Пак он узе Маркова сокола,
Те га уд'ри о јелу зелену
И преби му оно десно крило,
Па обрну кроз гору зелену
Са својијех дванаест делија;
Стаде писка Маркова сокола,
Као љуте у камену гује;
Марко узе својега сокола,
Пак му стаде завијати крило
И с љутитим гласом говорити:
"Тешко мене и тебе, соколе,
"Лов ловећи с Турци без Србаља,
"Лов ловећи, криво дијелећи!"
Кад соколу он завио крило,
Тада скочи Шарцу на рамена,
Пак поћера преко горе чарне,
Шарац иде, као горска вила,
Брзо иде, далеко одмиче,
Одмах бише на крај горе чарне,
И углаше у пољу везира
С његовијех дванаест делија.
Обазре се Мурате везире,
Па кад виђе Краљевића Марка,
Он говори својим делијама:
"Ђецо моја, дванаест делија!
"Видите ли онај прамен магле,
"Прамен магле испод горе чарне?
"У магли је Краљевићу Марко,
"Гле, како је наљутио Шарца!
"Нека Бог зна, добра бити не ће."
У том стиже Краљевићу Марко,
Пак потрже сабљу од бедрице,
И окупи Мурата везира:
Поб'јегоше по пољу делије,
Као врапци од копца по трњу;
Стиже Марко Мурата везира
И русу му одсијече главу;
А од младих двадест делија
Он начини двадест и четири.
Стаде Марко мисли размишљати:
Ил' ће ићи цару у Једрене,
Ил' у Прилип свом бијелу двору,
Све мислио, пак је говорио:
"Боље ићи цару у Једрене,
"Да му кажем, шта сам учинио,
"Него да ме Турци њему туже."
Када Марко у Једрене дође
И на диван пред цара изиђе,
Очи му се бјеху узмутиле,
К'о у гладна у гори курјака:
Кад погледа, кан' да муња сине;
Пита њега царе господине:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!
"Што си ми се тако ражљутио?
"Да ти није нестануло блага?"
Стаде Марко цару казивати;
Све му каза, каконо је било.
Кад је царе саслушао Марка,
Тад' се царе гротом насмијао,
Пак је Марку био бесједио:
"Бе аферим, мој посинко Марко!
"Да нијеси тако учинио,
"Ја те не бих више сином звао:
"Свако Туре може везир бити,
"А јунака нема, као Марко."
Пак се маши у џепе свилене
И извади хиљаду дуката,
Те их даје Краљевићу Марку:
"Нај то тебе, мој посинко Марко,
"Пак ти иди, те се напиј вина."
Марко узе хиљаду дуката,
И отиде с царева дивана;
Ал' цар Марку дукате не даје,
Да он иде пити рујно вино,
Већ да му се кине са очију;
Јер се Марко врло ражљутио.