Краљ Владимир и Свети Наум
На планини Косогору
Бледа српска војска стоји,
Блед пред војском краљ Владимир
Своју војску тужно броји.
Сваким даном војска мања
Сваким даном војска блеђа –
Спреда војсци цар Самуил
А језеро иза леђа.
Није војска од тог бледа
Није војска од тог мања
Не боји се Самуила
Ни језерског таласања;
Но Косогор препун змија –
Љуте змије на све стране,
И под земљу и на земљу,
И у трави и на гране.
С човеком се борит лако
Са јунаком јоште лакше
Ал’ с немуштим скотовима
Какав див да не малакше?
Блед Владимир једне зоре
На планину на врх клече,
Око њега: јој и јаох!
Отровани Срби јече.
Краљ подиже руке к небу
А уздахе поврх неба:
– О Свемоћни, Ти све видиш,
И све знадеш шта нам треба!
Ту облише краља сузе
Ал’ молитву не скратише,
Кад реч стаде, тад молитву
Горке сузе продужише.
Од сваке је речи суза
Речитија и чистија.
Па још суза у самоћи!
Шта још небу више прија ?
Краљ отвори сузне очи
Језеру их бистру крете
И поглед му на храм мален
Крај језера плавог слете:
– О Науме светитељу
Што с временом све се младиш
И молитвом душе људске
Од пакленог огња хладиш!
О изнеси сузе моје
И молитве пред Господа
Не рад мене но рад правде
Нејакога мог народа. –
Кад праведни краљ то рече
Затресе се сав Косогор,
Сакрише .се љуте змије
И престаде црни помор
Време текло и протекло,
Битка била и минула
А захвалност доброг краља
Доцније је тек синула.
Место скромног малог храма
Крај језера на обали
Краљ подиже храм прекрасан
Да се име Божје хвали;
Са колена на колено
Да се слави име Творца
А уз Творца – име славно
И Наума чудотворца.
Јачи него што је време
Свети Наум, Божји слуга,
У вечности сада има
Владимира за свог друга.
А храм, сведок многих чуда:
Силе душе, силе ума,
Сада слави оба свеца:
Владимира и Наума.
