КРАЉ УРОШ I
Краљ Урош I, 1243-1276, познат и као Урош Велики је био српски краљ од 1241/1242. до 1276. године. Био је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века. Урош је наследио многе особине од своје мајке и деде Стефана Немање, што га је подиглно на виши ниво у односу на његову старију браћу Стефана Радослава и Стефан Владислава.
Познато је да се Урош, на челу са властелом, побунио против брата Владислава. Oн је од Владислава затражио престо, али Владислав није пристао на то. Властела је подстакла Уроша на грађански рат који је између браће вођен највероватније око 1241. до 1242. године, или од 1242. до 1243. године. Рат се завршио у Урошеву корист, што је Владислава приморало да напусти престо. Наводи се да је Урош убрзо заробио Владислава и неко време га је држао у тамници. Међутим, непријатељство није трајало дуго, и браћа су се убрзо помирила. Урош је у међувремену ослободио Владислава из тамнице и чак му дао на управу Зету, где је обично боравио наследник престола. Владиславу је такође дозволио да користи титулу краља, али да му увек буде потчињен.
Ниједан тадашњи писани извор не говори о преврату који је довео до збацивања краља Стефана Владислава I и преузимању власти од стране Стефана Уроша I. Према Даниловом зборнику, Стефан Владислав I краљевао је у своме "отачаству" 7 година. Престо је преузео после септембра 1233. или најкасније почетком 1234. и већ средином 1241. владао је пуних седам година. Тада је могао бити збачен са престола. Зато је замисливо да је вест о смрти бугарског цара Ивана Асена II била довољна да незадовољна властела збаци бугарског зета и штићеника са престола Србије. Стефан Владислав I је могао бити смењен у периоду од јуна до октобра 1241. године, а најкасније до тога је дошло непосредно после проласка Монгола, то јест у априлу 1242.
Долазак Татара у Подунавље 1241/42. године није само довео до политичких потреса, него тада почиње занимљиво раздобље српске историје које је везано за долазак немачких рудара, познатих под именом Саси. А. Узелац указује да су Татари многе становнике Угарске убили, а друге одвели као робове и да су зато неки Саси бежећи пред нападом Монгола 1241/1242. прешли из Трансилваније у Србију. Они су почетком четврте деценије тринаестог столећа са собом донели нове технике проналажења и прераде руда метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способности оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси се у Србији први пут изричито спомињу у писаном извору из 1254. године, то јест у Урошевој повељи рударском насељу Брскову на Тари, али се Брсково као трг спомиње већ 1243. Саси су после Брскова развили и друге руднике у Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је развој трговачких веза са приморјем и јужном Италијом, али и развој градских насеља и целокупне привреде у Србији. Развој рударства и трговине убрзао је целокупни привредни развој Србије. Стефан Урош I је ковао сребрни новац, а већи приходи омогућили су краљу да се постепено осамостали од властеле, јер је могао да држи значајну плаћену војску.
Средином XIII века Бугарима се указала прилика да поново покушају да се умешају у унутрашња питања Србије. Крајем пете деценије XIII века дошло је до сукоба дубровачког надбискупа са Баранима. Дубровник је покушао да потчини својој верској власти Бар. Када је папа подржао захтеве из Дубровника, Барани (католици) су заштиту тражили од свог световног владара краља Стефана Уроша I. Зато су се погоршали односи Стефана Уроша I и Дубровника и дошло је до рата. Дубровчани су нашли савезника у Бугарима и једна бугарска војска је упала у Србију 1254. године, али је рат убрзо прекинут. Претпоставља се да је на то утицало стављање Угарске на страну краља Стефана Уроша I, који је тада можда постао и вазал угарског краља. Зато се Дубровник морао измирити се са Стефаном Урошем I у августу 1254. године, али мир је још једном нарушен 1275. године, када је Стефан Урош I безуспешно напао Дубровник.
На југу у сукобу Епирске деспотовине против Никејског царства, Стефан Урош I се нашао на слабијој страни. Он је послао епирском владару Михаилу II Анђелу 1.000 војника 1257. године који су заузели север Македоније са Скопљем. Војска Никејског царства је поразила Епирце и преузела Македонију 1259. године, а српски војници су напустили територије које су привремено држали. У Никејском царству после уклањања цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, који је у јулу 1261. заузео Константинопољ и тако обновио Византијско царство. Стефан Урош I је настојао да успостави ближе пријатељске односе и родбински се повеже са Михајлом VIII Палеологом. Преговарало се о склапању брака између млађег краљевог сина Милутина и Ане, кћерке византијског цара. Када су се Византинци уверили да Милутин неће наследити престо, изговарајући се да угарска принцеза удата за Драгутина живи као слуга одустали су од склапања брака тврдећи да принцеза Ана не би постала „краљица него робиња” на српском двору. Преговори су изгледа вођени око 1271. После тога Стефан Урош I се окренуо византијским противницима и краљу Сицилије Карлу Анжујском. Тада је настојао да успостави ближе везе са њим. Карло је тражио савезнике против Византије и није необично што је у писмима Урошеву жену Јелену називао рођаком, али та родбинска веза је изгледа политичка измишљотина, а не потврда стварне родбинске блискости.
У време обнове Византије, Стефан Урош I био је вазал краља Угарске и 1260. послао му је помоћни одред у рату против чешког краља, али добри односи Стефана Уроша I и Угара су били нарушени крајем 1267. или почетком 1268. Тада је краљ Урош I напао Мачванску бановину у Угарској, али војска Беле IV поразила је и заробила Стефана Уроша I и део његове властеле 1268. Урош је морао платити откуп и признати вазалне обавезе према угарском краљу. После сукоба, а као део измирења, склопљен је брак Урошевог старијег сина Стефана Драгутина и Каталине, кћерке угарског краља Стефана V. Стефан Драгутин је тада постао „млади краљ”, тј. престолонаследник.
Урош I је настојао да ојача јединство државе. Зато је из владарске титуле избацио „Захумље, Травунију и Диоклитију”. У сачуваним повељама Дубровнику он се у ћириличном тексту називао: „Стефан Урош, помоћу Божијом краљ све Српске Земље и Поморске”. Исту титулу „самодржац свих Српских и Поморских Земаља” користили су и његови наследници. Средином XIII века из појединих области своје државе уклањао је споредне огранке владарске династије Немањића. Тако је уклонио потомке кнеза Мирослава из Захумља и потомке краља Вукана из Зете. Укинуо је владарске титуле великог кнеза Дукље и кнеза Хума а завео централистичку власт.
Као противник јаке средишње власти појавио се краљев син „млади краљ” Стефан Драгутин. Због Урошевог упорног одбијања да Стефану Драгутину издвоји посебну област на управу, дошло је до рата између њих. Драгутину је помогла угарска војска коју је послао краљ Ладислав IV, а рат је завршио победом „у земљи званој Гацко”. Тако је од Драгутина и угарских одреда краљ Стефан Урош I био поражен на Гатачком пољу 1276. Изгледа да је дошло до некаквог споразума Стефана Драгутина са родитељима. По одобрењу новог краља Стефана Драгутина Зетом и Требињем управљала је његова мајка Јелена, а његов отац Урош I је боравио у Захумљу. Замонашио се као Симон и умро око 1280.
Сва три потомка Стефана Немање II Првовенчаног сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Стефан Урош I је на власти остао око тридесет пет година (1241/42—1276).
Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба напретка српске државе и постављања темеља за још бржи развој.
Стефан Урош I је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, је тобоже била из рода Анжујског и рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак. Тиме је његова дугогодишња влада у Србији остала некако незавршена и недоречена.
