КРАЉ РАДОСЛАВ

 

Краљ Радослав, 1227-1233 је најстарији син Стефана Немање II Првовенчаног и наследио је оца вероватно 1227. године (или 1228), а његова владавина се окончала између краја септембра 1233. и почетка 1234.

Отац га је између 1219. и 1224. године оженио Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира,[3] Из времена склапања тог брака сачуван је веренички прстен Стефана Радослава.[4] По мајци Евдокији деда Стефана Радослава био је Алексије III Анђео, византијски цар, а баба му је била Еуфросина Дука Каматерина. Наводно је имао две сестре, Комнену коју је отац Стефан Немања II удао за албанског принца Димитрија Прогонова, а она се потом преудала за грчко-албанског старешину Грегорија Камонаса.[5] Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора Александра Асена. Георгије Акрополита сматра да је Александар био син бугарског владара Јована Асена I. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је Коломан II Бугарски њихов син.

У последњој деценији очеве владавине као престолонаследник Стефан Радослав је имао област којом је управљао са звањем краља. За њега пише да је краљ у две одлуке градског већа Котора из 1221. године, а и једној из 1227.[6] За краља Стефана Немању II Првовенчаног записано је да је боловао пред смрт.[7] Зато је настала је и замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином Стефаном Радославом, али Стефан Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ од око 1220. године, то јест управник једне области, слично као што је то раније био и краљ Вукан.[8]

Када је наследио власт од оца Стефан Радослав је био крунисан од стране стрица архиепископа Саве I у Жичи.[9][10] Према кратком запису у Даниловом зборнику: „Овај Радослав краљ био је краљ у отачаству своме [српској земљи] шест година”. То би можда значило пуних 6 година, то јест од 24.9.1227. најмање до 25.9.1233.[11]

Као син једне а муж друге грчке (византијске) принцезе, Стефан Радослав је био под снажним утицајем Грка. Осећао се више Грком него Србином а због мајке Евдокије се потписивао и презименом византијске царске лозе Дука.[12][11] На почетку владавине можда је изазвао незадовољство свог стрица архиепископа Саве I Српског тиме што се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском архиепископу Димитрију Хоматијану.[13] То незадовољство је богло бити повод архиепископу Сави I да испуни своју жељу да посети Свету земљу. Пошто је добио злато за пут од краља Радослава, архиепископ Сава га је благословио,[14] а затим је напустио Србију 1229. у коју се вратио 1230.[11] У Свету земљу је путовао да тамо да потражи духовно умирење, али и како би дао времена братићу да размисли о свом поступку.

Стефан Радослав је убрзо изгубио главни спољни ослонац. У априлу 1230. године у бици код Клокотнице, притока Марице, његов таст цар Теодор I и Епир су доживели тежак пораз од Бугара и њиховог цара Ивана (Јована) Асена II (1218-1241).[2] Тако је Стефан Радослав остао без важне спољне помоћи, а они који су у Србији били незадовољни његовом прогрчком владавином су могли тражити подршку победника Бугара, да се смени владар наклоњен Епиру. Ипак, Стефан Радослав се одржао на престолу још више од три године. Очигледно је имао значајну подршку у својој држави. Упркос неслагањима и архиепископ Сава I је изгледа остао поуздан ослонац краљу Стефану Радославу, а када је краљ смењен архиепископ Сава је неко време оклевао да ли да крунише његовог брата Стефана Владислава I.

Против Стефана Радослава се побунила властела и на престо довела његовог млађег брата Стефана Владислава I.[15] Побуна се десила последњих месеци 1233. или почетком 1234. године.[16] Збачени Стефан Радослав, како сам пише у својој повељи издатој 4. фебруара 1234. године Дубровнику склонио се у тај град. У истој повељи захваљујући се што су га лепо примили, а из жеље да добије савезника у борби против брата Стефан Радослав даје неуобичајено велике повластице Дубровчанима ослобађајући их обавеза према владарима Србије.[17] Међутим његов брат нови краљ Стефан Владислав I је претио Дубровнику, који је пружио склониште збаченом Радославу, а након неуспешног тражења заштите од босанског бана Матеја Нинослава да спречи притисак Стефана Владислава I на Дубровник, Радослав је напустио Дубровник.[18]

Прешао је у Драч код деспота Михаила II Анђела, тамо је остављен од жене и сам се вратио у Србију. Схвативши узалудност настојања да се врати на престо, на крају се замонашио и као монах Јован умро после 1235. године у манастиру Студеници, где је и сахрањен.[19]

Стефан Радослав није имао деце са краљицом Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав I, који је као и сви Немањићи од ступања на престо у Србији користио заједничко владарско име Стефан.