КРАЉ МИЛУТИН

 

Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253. - 29. октобар 1321.) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића, као млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276 - 1282, а затим обласни управник и тзв. краљ Срема 1284 - 1316). Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид - Прилеп - Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310 - 1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе. Уженидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331- 1346, цар 1346 - 1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324 - 1337).

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Појављивање на историјској сцени и долазак на власт

Милутин је на историјску сцену ступио је 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и угарског зета Драгутина. Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован (XI) Век (васељенски патријарх 1275 - 1282), али је већ у самом старту дошло до мимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора и Драгутинове супруге, угарске принцезе Катилине која је седела у старој хаљини и прела. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали неуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви 1268. године. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краља тј. престолонаследника и додели му област на управљање.

После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог Уроша са власти 1276. године збацио је син Драгутин, победивши га, уз помоћ угарских и куманских снага, у „земљи званој Гацко“ (не мисли се на територију данашњег Гацка). После пораза Урош се повукао у Зету и замонашио, а Драгутин је постао нови краљ. Да би одобровољио мајку краљицу Јелену дао јој је на управу Зету, Требиње, горњи Ибар и Плав. Претпоставља се да је и брату Милутину том приликом поверио одређене области на самосталну управу. Једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био је српски архиепископ и Урошев пријатељ Јоаникије (1272—1276), који се демонстративно повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем који је умро 01.05. 1277. године као монах Симон.

Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала и побуна у којој је уз помоћ странаца збацио оца са власти.

Као повод за смењивање краља Стефана Драгутинa искоришћен је пад са коња у лову код Јелеча, недалеко од Раса почетком 1282. године. После тешке повреде Драгутин је био скоро непокретан. Од владара се очекивало да буде спреман и јаше како би обилазио земљу и подсећао поданике да су обавезни на послушност или предводи војску у сукобима. Незадовољна властела је искористила неспособност Стефана Драгутина да обавља владарске послове и затражила да власт преда Милутину. Тако је сазван сабор српске властеле у Дежеви, код Раса, где је Стефан Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Рудником и областима око данашњег Ариља, као и Прибоја на Лиму са облашћу Дабар. Од сабора у Дежеву Драгутин се у неким писаним изворима и натписима (фреске, новац) јавља без звања краља, а у некима са њим. Зато није јасно ни да ли је задржао титулу краља или је касније поново узео. Писани извори о сабору су нејасни и осим главне одлуке да краљ Стефан Драгутин преда власт брату Милутину, а задржи удеону област на северозападу Србије, не зна се са сигурношћу да ли је договорено још нешто. Због каснијих сукоба око власти између Милутина и Драгутиновог сина, а затим и синова Милутина, као и писања Георгија Пахимера изгледа да је према договору браће, краља Стефана Уроша II Милутина требало да наследи један од Драгутинових, а не његов син. Изгледа да је Милутин обећао да ће њега наследити синовци, а не синови, али се касније предомислио.

Милутин је наследио и братовљево учешће у великом савезу који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства које је Михајло срушио 1261. године. Савез, који је настајао још 1267. године када је Михајло покушао да у Урошу I пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије XIII века када је, после смрти папе Николе III (1277 - 1280) који је подржавао Михајла VIII и Лионску унију, нови папа постао Карлов човек Мартин IV (1281—1285). Око Карла I у њему су се, поред Драгутина односно Милутина, нашли:

Филип Куртене, син Балдуина II (1228—1261) титуларни латински цар
Млетачка република, која је до 1279. године била на Михајловој страни (тј. имала са њим закључено примирје)
Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II (1237—1271) и владар Тесалије
Георгије I Тертер, бугарски цар који је срушио провизантијског Јована Асена II (III) (1279—1280)
папа Мартин je дао савезу својеврстан благослов, проклевши Михајла VIII који је прихватио унију као шизматика и забранивши католичким владарима да сарађују са њим. План је био да Милутин и Јован ударе на Македонију, а да Карло, Филип и Млечани ударе на сам Цариград.

Борба против Византије

Као део савеза против Византије, нападе је отпочео већ краљ Стефан Драгутин вероватно 1281. године, или пред смену на престолу 1282. Срби су стигли до Сера и повукли се. Византија је одговорила противнападом до Липљана. Tо није трајније зауставио напредовање Срба.

Године 1282. када је преузео власт краљ Стефан Урош II Милутин, у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом, продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова), Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец(Пијанац, горњи слив Брегалнице око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је на Византију ударио Јован I Анђел који је такође имао значајнијих успеха. Међутим, кључни фактор ове коалиције били су Напуљски Анжујци и док су Милутин и Јован напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз помоћ Византије дошло 31. 03. 1282. године до велике народне побуне познате као Сицилијанско вечерње, која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага Петра III Арагонског (1276 - 1285), приморавши Карла I да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са краљевином Арагон. Овим потезом је Михајло VIII успео да уништи анжујску краљевину обеју Сицилија и трајно је онеспособи за дејство на Балкану. Са друге стране Јадрана, освајања су приближила Милутина и Јована и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке за Милутина, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.

После слома Карловог савеза, Михајло VIII се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику најамничку војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. Међутим на почетку тог похода 11. 12. 1282. године недалеко од Родоста Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник Андроник II. Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најамљене Татаре у пљачкашки, а не у освајачки поход. Без обзира на то, Татари су представљали озбиљну војну снагу и Милутин се повукао пред њима, а њихови пљачкашки одреди су продрли до Липљанa и Призрена. Њихово напредовање је зауставио набујали Бели Дрим у коме се део војске предвођен Чрноглавом подавио покушавајући да га преплива на коњима, док је сам вођа успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину. После тога су се други пљачкашки одреди повукли назад у Византију.

Након њиховог повлачења, Милутину се у борби придружује и Драгутин са својим снагама и они заједнички започињу нови продор дубоко у Византију 1283. године, дочекавши Божић код Насуда(Науса). Њихове снаге продиру у струмску и серску област, код Христопоља избијају на Егејско море и Свету гору, али те области не заузимају трајно, већ се после продора повлаче у централну Македонију. Драгутин се после тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током 1284. године заузима Дебар, Кичево и Пореч, чиме је овладао западном Македонијом и севером данашње Албаније и померио границе краљевине Србије на југ пред утврђења Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју. Током ове акције, Милутин није само упао у Византију, већ продире и у Тесалију, државу свог бившег таста севастократора Јована. Овим се завршавају Милутинова трајна ширења ка југу, сви продори у Византију које он буде направио после 1284. године постићи ће само признавање освајања начињених током прве три године његове владавине.

Током ове три године освајачких ратова, Милутин је успео да промени три супруге. Прво се 1282. године, по преузимању власти развео од своје прве супруге Јелене, која је највероватније била ћерка неког српског велможе и оженио се ћерком свог савезника Јована Анђела. Са њом је добио сина Константина, али ју је већ 1283. године вратио оцу и оженио се рођеном сестром угарског краља Владислава IV Куманца и Драгутинове супруге Катарине Јелисаветом, која је у то доба била монахиња. У браку са њом добио је ћерку Царицу (Зорицу), али се тај брак окончао већ 1284. године, када се Милутин оженио ћерком бугарског цара Георгија Тертера Аном, са којом је остао у браку до 1299. године и са којом је добио сина Стефана(други аутори наводе да је Стефан био старији од Константина тј. да је рођен у првом Милутиновом браку са Јеленом) и ћерку Ану (Неду).

Борба са Бугарима и Татарима

У то време је угарски краљ Владислав IV предао Драгутину на управу Мачву са Београдом и области Соли и Усору на тлу данашњих северних делова Босне и Херцеговине и он је у њима самостално владао називајући се сремским краљем. Истовремено се криза коју су Татари створили у Бугарској повећавала, а показатељ је био осамостаљивање појединих великаша. Тако су Дрман и Куделин Браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали Драгутин и краљ Угарске Владислав. Мађари су покушали 1285. године да их сузбију, али су претрпели пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела , у коме су се њих двојица утврдили. После њих је и Драгутин покушао да их сузбије, међутим и он је тешко поражен. О тежини пораза сведоче и наводи да су бугарски великаши после тога кренули у освајачку контраофанзиву. Њихов продор приморао је Драгутина да позове свог брата у помоћ и они су се састали у Мачковцу на Морави договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област са истоименим градом и Кучевом која је ушла у састав Драгутинове државе.

Највероватније је заузимање Браничева покренуло видинског кнеза Шишмана, који је био татарски вазал, да на челу татарских пљачкашких одреда продре у краљевину Србију. Они су продрли дубоко, чак до Пећи односно Хвосна и један од циљева им је био и пљачкање манастира светих Апостола код Пећи (Пећка патријаршија), али их је у томе омела јача срспка војска која се изненада појавила са југа и сузбила их, мада Данило Пећки у свом житију наводи да је Шишманове снаге одбило Божије знамење страха. Само датовање овог Шишмановог похода, као и његови мотиви нису познати, али се сматра да је до њега дошло после 1291. године као реакција на заузеће Браничева. Српске снаге се нису зауставиле на заустављању продора, већ су се покренуле у контраофанзиву и протерале Шишманове снаге до самог Видина који је том приликом заузет, а сам Шишман се спасао прешавши у чамцу Дунав. Милутин је првобитно планирао да поруши Видински Град, али је ипак прихватио преговоре које му је понудио сам Шишман речима:

„Господине мој, славни краљу, одврати јарост гнева твога од мене, јер што сам учинио, према мојим делима ово све дође на мене. Но нећу наставити ка овом да имам такву злу мисао у срцу моме. Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи."

Њих двојица су склопили мир по коме је Шишману враћен Видин и његова област коју је освојио Милутин, а он се заузврат оженио ћерком српског великог жупана Драгоша и постао Милутинов вазал.

Протеривање Дрмана и Куделина, који су пред Србима побегли свом законитом суверену татарском кану Ногају (?—1299), као и Шишманово признавање српске врховне власти уместо татарске, покренули су Ногаја да се окрене збивањима на Балканском полуострву и утврди своје позиције на њему. Он је због тога покренуо велику војску ка Србији да би се разрачунао са Милутином и његовом офанзивом. Краљ Србије је био свестан Ногајеве војне надмоћи, због чега му је у сусрет уместо војске, упутио посланике да преговарају о склапању мира. Ногај је посланике примио и сагласио се са њима о склапању мира уз Милутиново обећање да су његове акције против бугарских великаша биле дефанзивног карактера, и да не планира проширивање на исток на рачун других Ногајевих бугарских вазала. Сам кан је са своје стране тражио од Милутина таоце који ће бити гарант да ће се придржавати уговорених обавеза, што је краљ Србије испунио пославши свог сина Стефана и децу својих виђенијих великаша, тако да је 1292. године између њих закључен мировни уговор који су испоштовали обојица. Ногајеви мотиви за склапање овако повољног мира са Србијом у позицији јасне војне надмоћи нису познати, али највероватније није био претерано заинтересован за Балканско полуострво и ширење на њему.

У доба српских сукоба са Бугарима и Татарима, на јужним деловима западног Балкана је дошло до напредовања византијских снага и потискивања преосталих државица на простору данашње Грчке. Анжујци су настављали своју офанзивну политику ка Византији преко Филипа I Тарентског (1294—1332) сина Карла II Напуљског (1285—1309) који је од 1294. године био носилац права латинских царева и Карла Валое, брата француског краља Филипа IV Лепог (1285—1314). Филип је полажући права на простор некадашњег Латинског царства и његових вазала преузео преостале Анжујске поседе на Балканском полуострву и женидбом са ћерком епирског деспота Нићифора I (1271—1296) ојачао свој положај задобивши и градове у Етолији. Истовремено је између владара Тесалије и Епира владала затегнутост коју су искористили Византинци и 1290. или око 1295. године заузели Драч, чиме су поново избили на Јадранско море одузевши Анжујцима базу за операције на Балканском полуострву. Повезивање Епирске деспотовине са Филипом покренуло је 1295. године отворени рат са Тесалијом у коме је деспотовина сузбијена и била приморана да затражи византијску помоћ. Већ наредне године умиру владари Епира Нићифор I и Тесалије Јован I, бивши таст краља Милутина, а власт у Епиру преузима Нићифорова удовица Ана и византофилска струја у држави, што додатно ојачава Византијске позиције у западним деловима данашње Грчке.

Од почетка Милутинове владавине 1282. године, српски одреди у мањем или већем обиму нису престајали да упадају у Византију и узнемиравају њене пограничне области. Иако су акције освајачке природе посустале након 1284. године, Милутин се није одрекао напредовања ка југу. Након смиривања ситуације на источним границама 1292. године и дешавања која су потом уследила у Епиру и Тесалији, српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију и током њега српска војска успева да заузме византијски Драч.

Нови продор Срба и губитак Драча, доводе 1297. године до велике офанзиве на Србију на чијем се челу нашао искусни војсковођа Михајло Главас. Међутим и овај поход није постигао жељени успех, после чега се приступило преговорима о миру између две монархије. Византији је са једне стране био неопходан мир односно савез са Србијом да би могла да среди прилике како на Балканском полуострву, тако и у Малој Азији у којој су турски емирати били у сталној офанзиви, тако да је већ око 1300. године, скоро цела Мала Азија осим неких већих, махом приобалних, утврђених градова(Никеја, Никомедија, Бруса, Сард, Филаделфија, Магнезија, Хераклеја, Смирна, Фокеја…) била у њиховим рукама. Милутину је био потребан мир да би могао да среди прилике у сопственој држави, тачније да у своју корист реши предстојећи сукоб са братом Драгутином о томе ко ће наследити Милутина, пошто је према једној од одредби Дежевског уговора то требало да буде Драгутинов син, док се Милутин спремао да своју државу остави свом сину Стефану који се 1299. године вратио из татарског заточеништва.

Због тога су 1297. године отпочели преговори о склапању мира и савезништва, између Милутина са једне и Андроника II са друге стране. Савез би био потврђен и учвршћен склапањем брака српског краља и једне византијске принцезе. На челу византијског преговарачког тима налазио се Теодор Метохит који је од почетка преговора до њиховог окончања у пролеће 1299. године пет пута долазио у краљевину Србију. Основу уговора чинило је византијско признање српских освајања северно од линије Кроја - Охрид - Штип - Прилеп која су постигнута до 1284. године као мираза уз једну византијску принцезу која би постала нова Милутинова супруга. Андроник II је прво понудио своју сестру Евдокију која је била удовица трапезунтског цара Јована II (1280—1297). Међутим, она није желела поново да се уда да би "сачувала успомену на свог мужа". Цар јој није вероваао, а у научним круговима влада мишљење да је одбила да се уда у једну варварску земљу. Она се из Цариграда вратила у Трапезунту да пази на свог сина Алексија II (1297 - 1330), који није био у добрим односима са својим ујаком Андроником II. Њено одбијање је довело Андроника у безизлазну ситуацију јер није могао да испуни свој део договора. Милутин му је јасно ставио до знања да тај чин сматра увредом на коју ће одговорити ратом уколико му се не нађе жена међу византијским принцезама. Због тога је цар Андроник одлучио да српском краљу понуди своју петогодишњу ћерку Симониду. Милутину је на то пристао, што јасно сведочи о томе да је то био политички брак из кога је Милутин осим војне користи, значајно добијао и на престижу. Овим браком он је постао зет византијског цара, није више био узурпатор северне Македоније, већ је постао њен законити владар који је ту земљу добио као мираз, што посебно истиче у својој повељи Хиландару. Сам званични чин је обављен на ничијој земљи на Вардару после Ускрса 1299. године и том приликом су Византинцима предати:

1. Ана Тертер, дотадашња Милутинова супруга чији је брак проглашен неважећим, јер је у тренуцима његовог склапања још увек била жива Јелена, прва Милутинова жена
2. Котаница, некадашњи византијски властелин који је 1281. године пребегао Србима и од тада предводио њихове нападе на Византију
3. српски таоци
Милутину су предати византијски таоци и млада Симонида коју је дочекао сам Милутин клекнувши пред њом. Краљевини Србији су том приликом признате раније освојене територије, док су Византији враћени неки поседи које је до тада контролисала српска војска, међу којима се вероватно нашао и сам Драч.

Међутим, склапање оваквог споразума, довело је до великих негодовања на обе стране, као и до понуда других суседних држава Милутину за склапање брака са њиховим принцезама. Разлози који су на овај брак приморале оба владара биле су јаче од свих тих фактора.

У самој Византији јак отпор браку пружала је црква, због чињенице да је то Милутину већ пети брак (четврти брак се сматрао тешком повредом хришћанског морала), као и због тога што је Симонида тек дете, а он је већ у својим касним четрдесетим, тако да је на овај брак бачена анатема.
У краљевини Србији је постојала јака опозиција у редовима властеле, која је била против склапања мира са Византијом и прекидања ратних дејстава која су била више него успешна и доносила јој значајна средства. Поред властеле, против брака је био и део свештенства.
Током ових преговора, представници Тесалије су покушали да Милутина одговоре од склапања брака и мира са Палеолозима, док му је удовица бугарског цара Смилеца (1292—1298) понудила да узме њу за супругу и са њом Бугарско царство у мираз.

Грађански рат са братом Драгутином (1301—1312)

Тешко је са сигурношћу говорити о односима између Драгутина и Милутина, као и о стварима које су довеле до кризе њиховог односа, али се сматра да тај однос од почетка није био ни топао нии братски. Камен спотицања је било питање Милутиновог наследника које су обојица желела да реше у своју корист, што је на крају довело до отвореног грађанског рата. Извесно је да се прави рат распламсао око 1301. године, али је и пре тога било јасно да ће до њега доћи, о чему сведоче и помоћни одреди које је Милутин добио из Византије 1299. године приликом склапања брака. Драгутин, са друге стране, није могао да рачуна на подршку тазбине, пошто се краљевина Угарска од убиства Владислава IV 1290. године налазила у грађанском рату око престола у коме је и сам Драгутин активно учествовао.

Краљ Милутин 1301. године долази у сукоб са Дубровачком републиком издавањем наредбе да се позатварају дубровачки трговци у краљевини Србији, заузећем приобалног појаса око града са Цавтатом и копненом блокадом града. Република светог Влаха је на то одговорила заузимањем Мљета, поморском блокадом ушћа Бојане и нападом на Котор, који је одбијен. Током наредне године отпочели су преговори који су окончани 14.09. исте године мировним уговором који је закључен уз посредовање Млетачке републике која је у то доба била дубровачки сениор. Остаје нејасан повод за овај сукоб, који је можда био у вези са сукобом са Драгутином или је пак Милутин као византијски савезник блокирао Дубровник као Млетачког вазала услед текућег сукоба Млечана и Византије, који је произашао из млетачко-ђеновљанског рата (1294—1299), који се те године завршио склапањем примирја на десет година, али је извесно да је овим ратом краљевина Србија задобила Цавтат и приобални појас око града, а Мљет је остао у њеном саставу.

Ситуација на Балканском полуострву је у то доба била поприлично компликована и у готово свим његовим деловима беснели су ратови. На његовим западним деловима су поред сукоба између Драгутина и Милутина по краљевини Србији, беснели сукоби у краљевини Угарској између противника Карла Роберта (међу којима је био и Драгутин) и његових присталица, међу којима су се истицали Шубићикоји су га и овенчали 1300. године за краља у Загребу, али и у бановини Босни између Шубића и Котроманића тј. богумила. Без обзира на активну укљученост у два сукоба (борбе у Босни и Угарској), брибирски кнез Павле I Шубић (1292—1312) је највероватније око 1304. године покушао да искористи борбу између Драгутина и Милутина и заузме Хумску област. Његове трупе су продрле скроз до Оногошта (данашњи Никшић), а у једној исправи из те године се његов син и титуларни бан Босне Младен II Шубић (1312—1322) назива господарем целе Хумске земље. Међутим током тих борби су Милутинове снаге заробиле самог Младена II, а ускоро је Милутиново посланство је преко Дубровника стигло до Павла у Скрадин и уговорило њихов заједнички сусрет. Предмет и закључак преговора није познат, али је извесно да су се њих двојица састали у Вруљи код Макарске, после чега више није било упада Шубића у Захумље и Младен се опет нашао на слободи, али остају непознати услови и одредбе договора између Павла и Милутина

Савез са Филипом и Карлом

Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV Лепог, је преко свог брака са Катарином Куртене, унуком Балдуина II, постао 1301. године носилац претензија на титулу латинског цара и он је у сарадњи са Филипом Тарентским започео стварање опсежног савеза за његову обнову. У њега је успео да 1308. године укључи и Каталонску компанију која је требало да буде нека врста његове инвазионе војске и која би на тај начин испунила договор свог некадашњег вође Рожера де Флора о обнови Латинског царства који је он закључио са краљем Сицилије Фредериком II (1296 - 1336). Поред Карла и Филипа у савезу су се још налазили и:

Млечани од 1306. године, када су прекинули дванаестогодишње примирје из 1302. године
краљ Милутин од 1308. године, према споразуму закљученом код Мелена 27.03. 
Византијски управници Солуна (Јован Мономах) и Сарда (Константин Дука Лимпидарис) који су обећали да ће признати Карла за свог суверена
а папа Климент V (1305 - 1314) га је, као и Мартин IV две деценије раније, подржао бацањем анатеме на византијског цара Андроника II 1307. године.

Милутин је склапање овог савеза отпочео још у лето 1306. године, када се преко скадарског епископа повезао са Филипом Тарентским који је претходне године заузео византијски Драч. Његови представници су се састали са њим 06. 08., а током јесени су се двојица владара састала и склопила савез. Милутин је после тога упутио Дубровчанина Марка Лукарева и Которанина Трифуна Микаелија у Француску да у његово име преговарају са Карлом. У краљевину Србију је након тога стигао у узвратну посету доминикански фратар који је у свом извештају сачињеном почетком 1308. године Милутина оцењује као непоузданог, развратног и суровог, док са много симпатија говори о католицима наклоњеном сроднику Анжујаца Драгутину кога назива краљем Србије, док за Милутина наводи да је краљ Рашке. Без обзира на врло негативну оцену коју је добио, Карло је ипак 27. 03. исте године закључио савез са Милутином са циљем рушења Византије. Одредбе тог споразума су још:

признавале Милутину освојене поседе (читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до Хокерије, уз напомену да све те области Милутину доносе приход од свега 5.000 флорина годишње)
обавезивале Милутина да пређе у католичанство
предвиђале брак његове ћерке Царице са млађим сином Карла Валое, Карлом

Карлови представници су овај уговор ратификовали са Милутином 25.07. исте године код Голих Хума, док га је Филип IV ратификовао тек 1313. године. Одредбу о Милутиновом преласку у католичанство, озбиљно је схватио и сам папа Климент V, који је 1308. године послао своје легате у краљевину Србију да прекрсте Милутина и предају му папску заставу, али су се они и поред доброг пријема вратили необављена посла, пошто им се Милутин изговарао да то није у стању да уради у овом тренутку због противљења своје мајке Јелене (рођена је католикиња) и брата Драгутина (који је важио за великог православног добротвора веома толерантног према католицима, иако има индиција да је део свог живота провео као католик, који је пред сам крај свог живота живео испоснички, замонашивши се пред смрт).

Разлози због којих је Милутин ушао у овај савез нису познати, али је њему било јасно у каквом је стању Византија по којој је харала Каталонска компанија, сузбијали су је Турци у Малој Азији, док је на Балкану губила сукоб са Бугарским царством, изнуреним од татарске власти, који се окончао 1307. године мировним уговором који је био неповољан по Византију. Због тога му је као исплативије решење деловало приближавање Анжујцима да би се могао проширити на рачун Византије, али и стекао моћног савезника у борби против Драгутина који је у то доба био у сукобу са анжујским претендентом на титулу краља Угарске Карлом Робертом. Вероватно због тога и стоје овакве одредбе уговора којима је Карло значајно профитирао, јер су се Милутину потврђивале територије које је заузео још пре две деценије, а он је био у обавези да помаже у рату и промени веру.

У складу са договором, Милутин је у редовима Каталонске компаније која се налазила код Солуна регрутовао 1000 коњаника и 500 пешака из турског контигента на чијем се челу налазио Мелик. Он је са њима извршио нападе ка Солунској области, али је био одбијен. Међутим, ускоро се сам савез распао сам од себе:

1308. године је умрла Карлова супруга Катарина Куртене и са њом су права на титулу латинског цара прешла на њену ћерку Катарину која је била верена за Филипа Тарентског 
01.05. 1306. године гине немачки краљ Алберт I (1298 - 1308) и Карло почиње да прави комбинације да постане немачки цар
1309. године папа Климент V прелази у Авињон и баца клетву на Млетачку републику избацујући је тако из свих активности са било којим католичким владарем, па самим тим и Карлом
1309. године Каталонска компанија је отишла у Тесалију чиме Карло губи војну силу на терену, што се манифестовало и одласком његовог представника из њихових редова
Претпоставља се да је и сам Милутин већ 1309. године поново прешао на страну Византије.

Сукоб између Милутина и Драгутина, око тога чији ће син постати краљ Србије, започео је још око 1301. године и трајао је без неког већег успеха на обе стране. Милутин је у складу са својим намерама да га наследи син, уздигао Стефана, кога је око 1297. године оженио Теодором (ћерком бугарског цара Смилеца) на ранг младог краља и 1309. му доделио на управу Зету. Истовремено је, због савезништва са Андроником II, послао византијском цару војну помоћ за уништавање турског дела Каталонске компаније који се под вођством извесног Халила налазио у околини Галипоља и пљачкао по Тракији. Његове, вероватно најамничке снаге од око 2.000 војника, помогле су 1312. године византијској војсци да их уништи, после чега је Андроник поклонио Хиландару село Куцово.

Међутим, док су Милутинове снаге водиле борбе против Турака у Тракији, Драгутин је покушао да преузме власт у краљевини Србији. Поред својих трупа Драгутин је предводио и део Милутинове властеле, која је била незадовољна мирољубивом политиком према Византији. Краљ Милутин је остао без великог дела своје војске и подршке у земљи. Без обзира на то, успео је да сакупи најамничку војску састављену од Турака, Татара и Осета, уз помоћ свог новца склоњеног у своју задужбину манастир Бањску. Уз помоћ ових снага Милутин је успео да одбије нападе, после чега се у сукоб умешала Српска православна црква која је отпочела посредовање међу браћом. Њиховим посредовањем окончани су сукоби и међу браћом је закључен мир, о чему је у име обојице и сабора властеле византијског цара известио тадашњи игуман Хиландара и каснији српски архиепископ Никодим (1317 - 1324). Према постигнутом споразуму, обновљене су одредбе Дежевског споразума о томе да Драгутинов син Владислав (пошто је Урошица умро око 1306. године) наследи Милутина после његове смрти. Драгутину је враћен Рудник са околином, пошто га је 1302. године, заузео Милутин, а манастир Бањска је уздигнут на ниво повлашћене игуманије у повељи коју су издала и потписала оба краља.