Није проглашен за свеца
Легенда о проклетству

Стефан Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20.12. 1355) био је српски средњовековни краљ (1331—1345) и први српски цар (1346—1355), односно цар Срба, Грка, и Бугара.

Био је син српског краља Стефана Дечанског, кога је уз помоћ властеле збацио са власти. Искористио је грађански рат у Византији па је значајно проширио границе српске државе према југу. Након што је освојио бројне византијске територије Стефан Душан се 1346. крунисао за цара Срба, Грка и Бугара, а српску архиепископију је прогласио патријаршијом. Добио је титулу цара, тако што су га крунисали српски и бугарски патријарх, као и архиепископ самосталне охридске архиепископије, уз присуство свих игумана и монаха Свете Горе.

Цар Душан је познат по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Довршио је градњу манастира Дечани, а његова најзначајнија задужбина је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Његов син и наследник цар Урош Нејаки је био последњи српски владар из династије Немањића.

Није проглашен за свеца

Душан је један од неколико владара из династије Немањића који није проглашен за свеца, а разлог за то је што је био велики супарник Византијских царева. Независно од тога он се приказује на фрескама и његов култ се вековима гаји у Српској православној цркви и српском народу.

Цар Душан је био највећи и најзначајнији владар свих Јужних Словена, моћни и утицајни цар који је сасвим оправдано добио надимак Силни. Његово Српско царство обухватало је територије данашње Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Хрватске, Албаније, Македоније, Бугарске и Грчке.

Још као млади краљ командовао је делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330) и веома се истакао па му је његов отац Стефан Дечански, осећајући да би могао да покуша да преузме престо док је он још жив, доделио на владање Зету.

Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт. Већ у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Стефан је на скоро истом месту ратовао са својим оцем краљем Милутином, из идентичних разлога. Душан је сазнао да се отац спрема да га ликвидирапа одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле напао је Душан оца док је са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу.

Легенда о проклетству

Душан је напао Стефанов двор 21. августа 1331. године док је овај био у лову са неколико слугу. После је Стефан побегао са нешто мало властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га је без отпора ухватила у тврђави Петрич и заточила заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

Без већих проблема почеле су припреме за Душаново крунисање, а пошто Стефан Дечански очигледно није био омиљен у народу, његов пад није изазвао никаква узнемирења у народу.

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његовог унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много векова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима погинуо на Косову, а Србија пала под власт Турака.

ИЗВОР: ТЕЛЕГРАФ.РС, 08. СЕПТЕМБАР 2016.