Ову одлуку једногласно је донео Наџорни одбор Компаније "Новости" АД, чиме је, уз недавни избор генералног директора, комплетиран руководећи тандем.

По струци дипломирани правник, тим послом се никад није бавио, али је зато кроз живот постао експерт за велеслаломе кроз законе, и дизање параграфа у ваздух. Био је Вучелић и директор СКЦ, управник Звездара театра и уметнички директор "Будва град театра", ту је некако и почела и завршила се његова "дисидентска" црта, тако му драга у биографији. Популарност у широј јавности осваја почетком деведесетих кад најпре постаје генерални директор РТВ Нови Сад, а одмах потом исто то у "обједињеном" РТС. Милошевићев шеф пропаганде и ратни трубач престаје да буде после Дејтона кад му је газда постао љубитељ мекших тонова.

Две године касније враћа се у СПС, вероватно мотивисан једном од своје четири љубави (према новцу), да би постао председник Управног одбора Телекома. Ипак убрзо због измицања још једне (према власти) формира Демократску социјалистичку партију (ДСП) којој је историја у старту измакла те је, из истог разлога, у фебруару 2003, кад се разредио петооктобарски ваздух, заједно са осталим "члановима" ДСП колективно приступио СПС-у. На његовом званичном сајту пише да је и даље члан Главног одбора те странке, са чим се званичан сајт СПС-а не слаже.

У политичкој чаршији познат је као човек за све режиме, "карма камелеон", прелетач и "гардеробер" свих идеолошких одора. У младости је био левичар, комуниста и Југословен, али и дисидент и југоскептик, врло брзо презуо се у националисту и великосрбина, те антикомунисту, умео је да заврши убрзано и курс за Европљанина и реформатора, кад му је требало, из крштенице је повукао и црногорство.

Љубав према женама (посебно онима са естраде), прескупим стварима и раскалашном животу, политички противници често су му набијали на нос у смислу "морала", али и оног "одакле му". Четврту велику љубав - према фудбалу утолио је прекјуче, како сам рече, на срећу Партизана, али и њега самог. Што је сигурно и планирао кад се 2014, после тачно 14 година изгнанства, вратио у клуб као потпредседник.

Био је хапшен у акцији "Сабља", Србију је трком напуштао у два наврата: за време бомбардовања и после расписивања потернице за Станком Суботићем.