Како наводи овај лист, прикупљен је велики број доказа о разним злоупотребама у пословању, наводним уценама и претњама. Што је све сасвим легално и легитимно, ако би се све дешавало у једној уређеној земљи, сређеној, у којој се судска правда спроводи уз конкретне материјалне доказе, где фирме, што државне што приватне, послују у беспрекорним условима, дакле у некој земљи која се не зове Србија.

Узмимо да су сви докази веродистојни и правно утемељени, те да се на прикупљању истих ради већ одређени временски период. Онда се као логично питање намеће - зашто је у преизбодрној кампањи тадашњи премијер и лчидер најјаче партије у Србији званично (и уз осмех) посетио највећу медијску кућу, чији је део дневни лист "Курир", и разговарао са истим тим Родићем који се терети за разне кривичне активности?

Да ли је у питању био покушај "припитомљавања" Родића, чему би као монета за поткусуривање послужила истина? По принципу транге франге - опраштање наводних дугова по цену уласка Адрије под узде главногомандујућег премијсерседсника и његове извршне власти. Наравно, извршна власт у Србији је дословно апарат за извршавање налога политичке врхушке која се огледа у лику једног човека.

Лепо су нас СНС аналитичари и дојучерашњи радници и уредници истих тих Родића, са екрана који краси ружичаста флека на сва уста подсећали како је "Родићима утаја у крви и како је Александар већ друга генерација утајивача".

Па да подсетимо и ми мало исте те уреднике који пате од партијске амнезије. 

Исти ти Родићи су и 1999. држали "Глас јавности", тада ретко објективно информативно гласило, које је претрпело стравичну тортуру од стране тадашњег министра за информисање. Гле случајности, па његово име је скоро идентично имену данашњег премијерседника - Александар Вучић. Експресно је министар под окриљем скандалозног "Шешељевог закона" кажњавао опозициона гласила, затварао и одузимао имовину свих који су имали храбрости да пишу другачије. 

Оставићемо вама да повучете веома јасну паралелу.