Било је то лета Господњега 2017. године, негде око десетога дана топлог јуна. 

Србија је увелико под праведном владавином утемељитеља модерне државе доживљавала прави процват. Плате, тада смо живели од плата уместо од љубави Вуканове, достигле су небеске висине, које су у тадашњим бројкама износиле око 430 евра. За то сте, унуци моји, моји соколови, могли да купите два бота и да вам остане за сендвич. Била је тада наша земља моћна и велика, и владали смо, огњем, мачем, и стабилном спољном политиком, целим регионом. Били смо цењени, наше је мишљење било уважавано, од Брисела до Вашингтона, од Вождовца до малога места Сиге. 

Сећам се, једном приликом, Алек први свога рода, отац Вуканов, одлучи да распише нове председничке изборе у Србији. Скупила се кука и мотика, те изашла на места бирачка, напунила кутије до врха листићима на којима стајаше само једно име - Алек Вучић. Након што је веће стараца целе ноћи бројало гласове, ујутру на државној телевизији која се звала Пинк, по старој српској речи за правдољубље, прогласише победника. 

Алек Вучић, први свога рода, утемељитељ државе победио је са 110 посто освојених гласова. Јер, неки га толико волеше, да су гласали више пута. Ма дигли се и мртви из гробова да гласају за нашега владара. То је тада могло, јер су закони Његови тако налагали. Али, то је било друго време, тада је свака Његова победа била "чиста као сунце и као суза Вуканова". 

Таман соколови моји помислисмо, нема краја нашој срећи, 

Сећам се, тај јун је био врео. Ја сам био на њиви, надгледао Арапе који су код мене надничили, кад утом дође поштар Кркобаба Нејаки са величанственим вестима. Док је декламовао усмену депешу, која се тада звала Информер, по старој српској речи за истину, мени ноге заклецаше, обли ме зној и обузе ме незаустављив талас среће. 

"Господар добио сина.СТОП. Четир' ЕБРДА тежак, 50 БДПА дугачак.СТОП. Име Вукан.СТОП.Окупљање код фонтане на Славији.СТОП."

Потерах ја свога верног Фијата, те величанственим коридорима 10, 11 и 11 и по, очас посла стигох до старе славијске фонтане жеља. Кад тамо маса се већ окупила, кличу и падају ничице пред поворком. Белу кочију вуку три Вулина, а то вам је соколови моји, стара српска реч за коња. Изађе Алек, први рода свога, вади марамицу и брише бале јуначке, а кроз танку мајчицу виде му се дојке напупеле. 

Подиже Вукана Ујединитеља, те га предаде патријарху нашем Андреју, који га зарони у воде фонтане на Славији, како би га крстио и заштитио од свих зала и жутих олоша.

Ако вам се чини чудно да је наш владар тако изнебуха добио сина, а да ни жене нема, те ако вам то сада делује као јефтини популистички трик, соколови моји грешите. Наш владар се успевао сам репродуковати, како би могао да постоји на више места у исто време. Зато је и себе умножио у скоро 500.000 примерака, а та се групација звала Сви Наши Синови. 

Елем, поринуше Вукана у воду, а фонтана засвира стару епску песму, слепога ромског уметника Џоганија, "Сигурно че бити на чалета дилеја". Сви тада запевасмо сложно, низ лице нам потекоше сузе радоснице, јер смо знали да је пред нама и Србијом још светлија будућност. 

Убрзо смо под Вуканом Ујединитељем повратили свете српске земље Космет и Војводину, поробили Македонију а страшног цара Заева бацили у окове. Миговима, који су баш тада изашли са ремонта одлетели смо у Хрватску и покорили ту немоћну земљу. 

Владао је Вукан са врха ове куле, у Београду на води, праведно и строго годинама. Србија се под њим винула до царства небескога, а након што се његов отац Богу представио, скрхан хроничним умором од претешкога рада, ми га сахранисмо уз све почасти у темеље бајчетинске богомоље, где већ почива преподобни Тома неверни. 

Ето, соколови моји, тако је почела "нова историја Србије". 

"Е деда, деда, велики си лажов", закључише унуци. 

Прича је посвећена свима вама који ич не верујете ниједној изговореној речи нашег председника. Сви који мислите да је помало необично да човек који ради 25 сати дневно има времена да прави децу, те да је и рођење сина обична маркетиншка диверзија. Ризикујући да огрешимо душу, чини нам се да је и одабир имена Вукан превасходно себичан потез, карактеристичан за Александра Вучића, с обзиром да је јуниор добио име по најстаријем сину Стефана Немање. Стога се намеће закључак да Вучић ставља знак једнакости између себе и творца моћне српске државе. На страну чињеница да нема тог човека у Србији који би могао да вам прецизно опише Тамару, наводну партнерку председника, прву даму, коју овај човек крије као змија ноге. Стиди ли се то председник ње, или нас?