Јовановић је у ауторском тексту "Кључни задатак наше генерације" за Политику, истакао да су потребне инвестиције са високом додатом вредношћу и већом сложеношћу посла.

"Наш узор треба да буду државе попут Ирске, Чешке и Израела, а не Бангладеш", закључио је близак сарадник Вука Јеремића.

Према његовим речима, актуелна управљачка елита народом лакше манипулише и управља уколико је народ заокупљен егзистенцијалним бригама, и зато о овоме нема позива на "унутрашњи дијалог".

Он је нагласио да је просечна плата квалификованог српског радника непуних 30 хиљада.

"Преко 100 хиљада формално запослених на неодређено - не прима плату. Код страних инвеститора, само мали број радника има уговор на неодређено време", навео је Јовановић.

Програмски директор ЦИРСД је истакао да је поразно да Београд, на пример, према садашњем урбанистичком плану, уопште не предвиђа речну луку, "а некад се развијао захваљујући њој".

Јовановић је навео и да Фијат "компензује увећане транспортне трошкове, услед распада железнице, тако што исплаћује ниске зараде радницима и не уплаћује дивиденде држави".

"Много би било исплативије за све да држава страним инвеститорима изгради неопходну инфраструктуру, коју иначе могу грађани да користе и која остаје нама у власништву, него што им исплаћује директне субвенције и крије уговоре", сматра он.

Јовановић је као још један узрок сиромаштва навео и енергетску неефикасност у Србији, наводећи пример грејања на гас, иако постоје много јефтиније алтернативе. Он је навео и да је "у Београду могуће преполовити рачуне за грејање".

Додао је и да "највећи део електричне енергије добијамо из лигнита, на неефикасан начин, уз велико екстерно загађење" и да "не користимо обновљиве ресурсе којих имамо у обиљу".

"Све то доприноси енергетском сиромаштву - кад грејање и струју плаћамо прекомерно, мање средстава остаје на располагању за друге ствари", закључио је Јовановић.