"Аутизам је врло сложени поремећај у развоју мозга, који карактерише слаба или никаква социјална интеракција и комуникација те ограничени и понављајући обрасци понашања", дефиниција је овог поремећаја, која се може пронаћи на "Википедији". 

Ако прочитате само ову реченицу биће вам јасно да је држава, на челу са председником и његовом свитом, заправо болесник у случају Антић. 

Дакле, држава је та која има слабу или никакву социјалну интеракцију са својим грађанима. Јер која "нормална" држава би толерисала бахаћење једне стране компаније као што је "Етихад", која је уместо прикладног извињења оцу аутистичног дечака Чедомиру Антићу показала средњи прст. 

Аутизам се огледа у "ограниченим и понављајућим обрасцима понашања", што опет указује на психичко стање наше државе. Она је по ко зна који пут поновила образац који смо видели небројено пута до сада. Окренула је главу од свог грађанина и, попут аутистичног детета, извриштала на несрећног оца. 

Уместо да умеша своје лепљиве прстиће и барем једном онемогући шиканирање грађанина од стране једног од својих "капиталних инвеститора", држава је урадила - ништа. Додуше, јесте урадила једну ствар. 

Вучићев дежурни "Кербер" је оптужио Антића да користи своју муку и болест свог детета у сврхе самопромоције!

Чему је онда могао да се нада дотични Антић, када је позван у штаб "Ер Србије"? Суштински ничему. Па, ништа је и добио...

Да не будемо неискрени, добио је Антић нешто и у "српској испостави пропадајућег Етихада". Добио је савет да одустане од тужбе. Или како су њему више пута рекли у виду "понављајућег обрасца", да одустане од "кејса" (енгл. case - случај). 

Ми бисмо саветовали Антића да не одустаје од "кејса", већ да спакује неколико "кејсова" (енгл. case - кофер) и бежи главом без обзира из ове од Бога заборављене рупчаге, Рупчаге која не хаје за своју болесну децу, за њихове сиромашне родитеље, за све оне који се не налазе у пробраном друштву и на "правој"страни. Спакуј "кејсове" и пресели се у земљу у којој имају разумевања за различитост било које врсте, посебну за ону која се тиче особа са "сметњама у развоју". 

Једину сметњу у развоју показала је Србија. Јер развој нису прескупе покварене фонтане где им место није. Развој није ни пропагирање вредности у које не верујеш, нити прсвлачење из распламсалог националног беса у умивени квази-евро.фанатизам. 

Развој је промена која се дешава у глави, ако иста није у поодмаклом стању некакве сифилитичне шизофреније. Нажалост, у овој држави сигурно је само једно - да развој никада нећемо осетити.