Дијете Јован и ћерка цара Стефана

Боже мили, чуда великога!
Од како је свијет постануо,
није љепши цвијет процватио,
како што је у Призрену граду
мила ћерца српског цар-Стефана,
а Милица лијепа ђевојка.
Милица је у кавезу расла
без промјене петнаест година,
а каква је, шинула је гуја,
би рекао и би се заклео,
ал’ је вила, али је родила,
ал’ је са њом другарица била.
Шта је земља на четири стране,
љепоте јој у свијету нема.
Да видите, браћо моја драга,
залуду јој вала и љепота,
говори се по Призрену граду,
живо чедо носи под појасом.
То се чудо на далеко чуло,
то зачуо српски цар Стефане.
Једно јутро Стефан подранио,
па пошета у кавез ђевојци.
Кад га виђе Милица ђевојка,
пред цара је на ноге скочила.
Цар Милици добро јутро виче,
ђевојка му боље прифатила,
па под царем јастук потурила.
Сједе Стефан у кавеза жута,
а Милица стаде цара дворит’.
Бесједи јој српски цар Стефане:
„Ћери моја, дуго јадна била,
са киме си чедо задобила?“
Кад то чула Милица ђевојка,
одиста се млада препанула;
ћути цура, ништа не бесједи.
Опет царе поче бесједити:
„Ћери моја, дуго јадна била,
са киме си чедо задобила?
Кунем ти се Богом истинијем,
и тврду ти божју вјеру дајем
да ти ништа учинити нећу,
ако мени по истини кажеш
А ђевојка сузе прољеваше,
Па Стефану вако говораше:
„О мој бабо, српски цар-Стефане,
кад ме питаш да ти право кажем.
Једно јутро јесам поранила,
узе круну у бијеле руке,
па изађо на бијелу кулу;
тури круну ја на моју главу
да ја виђу би л’ ми приличила,
док огрија од истока сунце.
Кад је круна сунце опазила,
од круне је зрака ударила
по Призрену и око Призрена
чак до Шаре високе планине,
више Шаре у Јастреб планину,
где се многи соколови легу,
са њима су пребијеле виле.
Мили бабо, српски цар Стефане,
ја се врати у бијелу кулу,
на мјесто сам круну оставила,
кад је тамна ноћца долазила,
и док ноћи неко доба било,
полетио сив зелен соколе,
и за њиме седам лабудова
јест од Шаре и Јастреб-планине,
бијелој нам долећеше кули.
Лабудови падоше на кулу,
а сив соко на срчали пеицер,
сва се кула из темеља љуља.
Од сокола свјетлост ударила,
па се види у кавезу жуту
у поноћи као у сред подне.
Тресну соко соколова крила,
Оста момак у танку кошуљу.
Ту је тамну ноћцу преноћио,
а ујутру добро поранио,
више ми се није повратио,
са њиме сам чедо задобила.“
А кад чуо српски цар Стефане,
цар се ману у цепове руком,
извади јој рушпа пет стотина,
па их даје Милици ђевојци:
„На, Милице, моја несретнице,
удри на се свилу и кадиву,
и ево ти штака позлаћена,
па ти Шари иди и Јастребу,
те ти свога заручника тражи;
са њиме си чедо задобила,
овамо ти повратишта нема,
повратишта нити утјецишта,
јер тако ми моје вјере тврде,
ако икад у Призрена дођеш,
растр’ћу те коњма на репове.“
Кад ђевојка цара саслушала,
проли сузе низ бијело лице,
па отвори раве и долафе,
па извади свилу и кадиву;
на се удри и срму и злато,
окити се што љепше могаше,
узе млада штаку позлаћену,
па отиде низ бијелу кулу.
Браћо моја и дружино драга,
онда бјеше жалост погледати
како иде Милица ђевојка
право Шари високој планини,
а често се кули окреташе,
и Призрену граду бијелому;
сузе рони низ бијело лице,
љуто пишти до Бога се чује.
Док се Шари примакнула близу,
траг је смела, пут је изгубила,
пребијаше дрвље и камење.
Намјера је била нанијела
у планини на бијеле овце.
Кад ђевојку сагледаше овце,
одиста се биле препануле,
побјегоше чобанину своме.
А то виђе Виде чобанине,
па довати пушку џевердара,
одиста је убити оћаше,
па овако-Виде бесједио:
„Ајд’ отале, пребијела вило,
не плаши ми пребијеле овце,
ако тутнем моје мрке вашке,
живу ће те раскинути, вило,
ако ли ми оћеш побјегнути,
убићу те пушком цевердаром.“
Ђевојка му поче бесједити:
„Богом брате, Виде чобанине,
не удри ме пушком џевердаром,
ја нијесам пребијела вила,
но жалосна ћерка Стефанова
српска цара земље господара,
но ми кажи Јастријеб планину,
ђе се каде (?) соколови легу.“
И то Виде за Бога ајаше,
па јој прими Богом побратимство,
овако јој Виде бесједио,
посестриму на пут је извео:
„Иди, сестро, горе уз планину;
кад изиђеш на врх од планине,
ту имају млоге раскрснице,
ти окрени с десна на лијево,
оћеш доћи зелену језеру,
код језера зелена је јела,
ту се, сестро, соколови легу;
то језеро никад није само,
чувају га соколови сиви.“
А да видиш ћери Стефанове,
она тури у џепове руку,
па извади стотину дуката,
па их даје Виду побратиму:
„На ти, Виде, Богом побратиме,
нека знадеш да сестру имадеш.“
Одатле се подиже ђевојка,
док изађе на врх од Јастреба,
ђено јесу многе раскрснице,
па окрену с десна на лијево.
Она дође и језеро нађе.
Код језера зелена је јела,
на јелику сив зелен соколе,
соко држи стреле и тетиве,
по језеру б’јели лабудови.
Кад ђевојку виђеше лабуди,
и они се били препанули,
а соко јој са јелике виче:
„Бјеж’ отале, пребијела вило,
не плаши ми б’јеле лабудове,
јер тако ми моје вјере тврде,
ако запнем стрелу и тетиву,
оћу тебе устрелити, вило.“
А ђевојка бесједи соколу:
„Не -удри ме стрелом ни тетивом,
но ми кажи суђеника мога;
ја нијесам пребијела вила,
но жалосна ћерка Стефанова,
по имену Милица ђевојка.“
Све му каже што је и како је,
да јој више повратишта нема
у Призрена града бијелога.
Онда соко поче бесједити:
„Ти ако ћеш мене послушати,
соко тебе оће сјетовати.
Од језера ти истоку пођи,
док изађеш крају од планине,
оћеш виђет Орлујевца града,
добро гледај и виђи, ђевојко,
штоно има у вр’ Орлујевца,
многе куле јесу покривене,
покривене тенећетом жутим,
једна има понајвиша кула,
понајвиша понајљепша кула,
покривена тенећетом жутим,
на кули је од злата јабука,
на јабуци соколова крила,
па се крило на чекрк окреће,
показује који вјетар дува,
кад огрије од истока сунце,
па јабука одговара сунцу,
а тенећка сјајноме мјесецу,
иди право под бијелу кулу,
оно кула суђеника твога.
Када кули пребијелој дођеш,
ту код куће ниђе нико нема,
само једна остарела бака,
то је бака Јованова мајка,
о ђевојко, твога суђеника;
она јесте срца милостива,
добро ће те стара дочекати,
питаће те што си и од куд си,
ти се немој по чем преварити,
да јој штогод за Јована кажеш,
но толико старој проговарај:
Једа Бог да да ти Јован дође!
Често ће ти Јован долазити.“
Па отоле окрете ђевојка,
сузе рони низ бијело лице,
куд год иде Орлујевац нађе
и бијелу Јованову кулу.
Код куле му ниђе нико нема,
само бака Јованова-мајка,
сједи стара пред бијелу кулу.
Ђевојка јој Божју помоћ виче,
стара баба боље прихватила:
„Да си здраво, лијепа ђевојко,
каква тебе нужда доћерала
овој пустој Јовановој кули?“
А ђевојка била бесједила:
„Еда Бог да да ти Јован дође!“
Кад је баба ријеч саслушала,
води цуру на бијелу кулу.
Долази јој дијете Јоване,
сваку ноћцу Јован долазаше,
са њим иду пребијеле виле,
виле пану на бијелу кулу,
док подрани дијете Јоване,
са њим лете виле у планине.
Једно јутро баба подранила,
подранила Јованова мајка
у одају Милици ђевојци,
па Милици стара бесједила:
„О Милице, моја ћери драга,
ја имадо сина јединога
а Јована од седам година,
нестаде ми дијете Јована,
не знадо му гласа ни аваза.
То говоре и причају људи,
да га мене однијеше виле,
или, кћери, соколови сиви,
остаде му саморана мајка,
не зна јадна шта ће ни како ће.
Ево има петнаест година
како мајка не види Јована,
би вољела виђети Јована,
но сву земљу бутун царевину,
да ми даду и поклоне царство.“
Сузе рони овако говори:
„О Јоване, моје ране грдне!“
А гледа је ћерка Стефанова,
па ђевојка срца милостива,
милостива ама жалостива,
врло јој се било сажаљело
баш на бабу Јованову мајку,
па ђевојка ‘вако бесједила:
„Стара бабо, Јованова мајко,
ти ако ћеш бити вјере тврде,
ја ћу тебе за Јована казат’.
Како ноћу буде три сахата,
ти изађи пред бијелу кулу,
па погледај Шари и Јастребу,
ту ћеш видјет’ ватре чудновате
од планине до бијеле куле,
кад се близу попримакну кули,
ту ћеш видјет’ и Јована твога.“
Да виш бабе Јованове мајке,
како ноћца тамна долазила,
оде стара пред бијелу кулу,
често гледа Шари и Јастребу,
док угледа ватре чудновате,
сипају се до земљице црне,
док дођоше Јовановој кули.
Да виш бабе Јованове мајке,
кад је било ноћи пола тамне,
баба узе кључе свако аке,
па отвори бијелу одају.
Док је стара отворила била,
виђе сина дијете Јована,
ђе Јоване санак борављаше,
виш’ главе му крила и окриља,
момак леже у танку кошуљу.
Узе баба крила и окриља,
не би ли јој Јован остануо,
да јој више полећет’ не може.
Кад ујутро јутро освануло,
освануло и сунце грануло,
док запишта лијепа ђевојка
на бијелу Јованову кулу.
У том баба брже поитала,
када виде дијете Јована,
не би л’ га се нагледала мајка,
ками мајци да види Јована.
Кад је стара отворила врата,
мртва Јова нађе у одају,
сав је Јован у крв огрезнуо,
на Јовану има девет рана.
Дуго виле чекале Јована,
до зорице и бијела дана,
кад виђеше да Јована нема,
међу собом биле бесједиле:
„Младо момче је се преварило,
више с нама у планину неће.“
Па узеше стреле и тетиве,
устрелише дијете Јована,
и момку су срце оштетиле.
Кад то виђе Јованова мајка,
закукала како кукавица,
мила снаха како ластавица,
у кукању обје говораху:
„О Јоване, наше јарко сунце,
мало ти нас бјеше огријало,
па нам саде за горипу зађе!