ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

 

Деспот Стефан Лазаревић, 1389-1427,  је син кнеза Лазара Хребељановића и његов наследник. Уз помоћ мајке, кнегиње Милице, влада као турски вазал. После битке код Ангоре 1402. г. осамостаљује се и постаје деспот, од Мађара добија Мачву и Београд. Био је песник и витез. Србија се опоравља после косовског полома. Саградио манастир Манасију (Ресава) код Деспотовца.

Стефан је био син Лазара Хребељановића и његове супруге Милице, која је припадала бочној линији Немањића, пошто је њен отац, кнез Вратко, био директан потомак Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Поред Стефана, они су имали још седморо деце.

Стефан Лазаревић се у септембру 1405. године оженио Јеленом, ћерком Франческа II Гатилузија (1384—1404), ђеновљанског господара Лезбоса и сестром Ирине (Евгеније) Палеолог, супруге Јована VII (савладар 1376—1379, цар 1390, регент 1399—1403). Овај брак је био уговорен током његовог боравка у Цариграду 1402. године, у доба када је градом и Византијом управљао Јован VII, у име свог стрица Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425). Јелена и Стефан нису имали деце, а она се после склапања брака у изворима не спомиње, нити је приказана у ктиторским композицијама Стефанових задужбина, на којима је он увек насликан сам.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

Као отомански вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. Са својим снагама је Османлијама донео победу над здруженим европским крсташким снагама у бици код Никопоља.[8], а његова борбеност у бици код Ангоре задивила је татарског владара Тамерлана[2] После ње је од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу. Приликом Жигмундовог обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог угарског краља.

После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Отоманској империји, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана, који је окончан мировним уговорима из 1423. и 1426. године. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника, а средином наредне године је умро у лову, од срчане капи.

На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу[2]. Он је 29. јануара 1412. године објавио[б] „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану[3], Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда). Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије[4], тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи[4]. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице. У периоду од 1407. до 1418. године подиже своју главну задужбину, манастир Ресаву (Манасију), последњу монументалну задужбину српског средњег века[1], а Београд је од порушеног пограничног градића претворио у модерну утврђену европску престоницу, проширивши га готово десет пута[9].

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (такозвана Ресавска преписивачка школа).

Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19. јула 1927. године и слави га 1. августа (19. јула по јулијанском календару) као светог Стефана деспота Српског. Успомена на њега очувана је и у српској народној традицији, која га памти као змајевитог јунака Високог Стефана, не само на простору којим је владао, већ на знатно ширем простору насељеном Србима, а за његову личност је везана народна изрека:и ти можеш, и коњ ти може, али ти Бог не да. 

Стефан Лазаревић је рођен, највероватније, 1377. године у Крушевцу, престоници свог оца, кнеза Лазара. После Косовске битке 15. јуна 1389. године, у којој је погинуо његов отац, Стефан је постао нови кнез, у чије име ће до његовог пунолетства владати његова мајка, кнегиња Милица[1].

Он је дошао на власт у специфичном тренутку, по државу Лазаревића, која се нашла у окружењу моћних суседа. Са једне стране био је Бајазит, који се после Косовске битке повукао да би учврстио своју власт међу Османлијама, док се у непосредном суседству налазио Вук Бранковић, муж Стефанове сестре Маре, који после битке постао најмоћнији српски великаш[в]. Западни сусед Лазаревића био је краљ Твртко I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) који се сматрао легитимним наследником Немањића и Косовску битку је приказивао као сопствену победу над Османлијама, док су се на северу њихови поседи граничили са Угарском, краља Жигмунда.

Већ 7. јула исте године, три недеље после битке, Жигмунд је упутио Николу Горјанског да преговара са Вуком Бранковићем о стварима које су на корист вашу (Вукову) и рашке земље (Србије)[3], при чему је унапред потврђивао све договоре који би они постигли. Иако су и Никола и Вук били ожењени Стефановим сестрама, није био редак случај у то доба да јаки суседи, па чак и блиски сродници, потисну са власти легитимне наследнике који су малолетни[г]. Исход ових преговора није познат, али је већ на јесен, Жигмунд отпочео офанзиву против Лазаревића. Његове снаге су у октобру прешле Саву и почетком новембра су опселе и заузеле тврђаве Борач и Честин[3], код данашњег Кнића.

У оваквим околностима, државни сабор је уз подршку патријарха Спиридона (1379—1389)[1], донео одлуку о склапању мира и прихватању врховне власти султана Бајазита, после чега су отпочели преговори са Османлијама, који су окончани склапањем мира, пре средине 1390. године[3]. Детаљи доношења овакве одлуке нису ближе познати, али је извесно да је она донета пре смрти патријарха Спиридона, 18. августа 1389. године.

Према склопљеном миру, кнез Стефан се обавезао на слање помоћних одреда отоманском султану и плаћање данка, али и на то да се са млађим братом Вуком и виђенијом властелом, једном годишње појављује на султановом двору и потврђује своју покорност Бајазиту. Поред ових уобичајених вазалних обавеза, Бајазиту је за жену дата, најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера, коју је, њен брат и нови кнез, Стефан, лично морао да одведе султану Бајазиту у Бурсу. Последице овог мира биле су одмах видљиве, јер су већ током лета 1390. године, српске снаге ојачане отоманским помоћним одредима, повратиле изгубљене градове, а вероватно су у склопу тих операција и Османлије заузеле Голубац.

Података о активностима Вука Бранковића током овог периода нема. Извесно је да је он после Косовске битке настојао да прошири своју област (између осталог, овладао је и делом Полимља), а користио се истом титулом коју је пре њега користио кнез Лазар (господар Србљем и Подунавију). Међутим, већ почетком маја 1390. године, он се осећао угроженим и затражио је од Дубровачке републике да му омогући сигурно уточиште, уколико се нађе у неприлици, што би се могло повезати са отоманским одредима који су током лета помогли Лазаревићима да потисну Мађаре из њихове државе. Иако су интереси кнеза Стефана тј. Лазаревића, са једне и Вука Бранковића, са друге стране, били сукобљени после Косовске битке, нема података да је дошло до неког непријатељства међу њима. Напротив, у изворима је забележено да је Вук присуствовао свечаном преносу моштију кнеза Лазара из његове престонице Приштине, у манастир Раваницу, крајем 1390. и почетком 1391. године, а познато је и да је на његовом двору, током 1392. године, боравила кнегиња Милица.

Сукоби на српско-угарској граници, настављени су током наредне две године, а у њиховом сузбијању је учествовао и сам Жигмунд, који је у више наврата долазио са војском на Дунав. Он је у лето 1392. године код Ковина прешао реку и продро у Србију до Ждрела на Млави, након чега се повукао и покушао да освоји Голубац[3]. Истовремено, област Вука Бранковића се нашла на удару Османлија. Почетком 1392. године они су заузели Скопље и наставили продор на север, што је приморало и Вука да до краја године склопи мир са Бајазитом и постане његов вазал