ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

 

Деспот Ђурађ Бранковић, 1427-1456, син Вука Бранковића, а по мајци унук кнеза Лазара. Изградио је Смедерево као последњу српску престоницу. Владао је у времену веома тешком по српску државу и народ jer je Турска опасност била неизбежна.

Пре свега је потребно споменути најважнији фактор Ђурђеве моћи, а то је било рударство које му је обезбедило изузетна новчана средства. Он је највероватније био један од најбогатији владара у историји Србије . Извор који сведочи о пословању Новог Брда током његове највеће активности (1430.тих година) је пословна књига Михаила Николе Лукаревића. Лукаревић нам даје имена великог броја фоксера (рудара), плакаоничара, хутмана, трајбара и сл. Наводи и места порекла својих дужника. Дугови су изражени у дубровачким литрима, мера за тежину од око 300 грама (лака литра). Други извор који говори о рударству током Ђурђеве владавине јесте Бертрандон де ла Брокијер у свом путопису „Путовања преко мора“. Француски путописац забележио је да Ђурађ има прихода од Новог Брда у износу већем од 200.000 дуката годишње. Пише и да би Ђурађ без рудника изгубио своју земљу. Рудници су замрли 1439. године, а након обнове Деспотовине не достижу своју ранију снагу. До видног опадања Новог Брда, Трепче и Приштине долази 1449. године. Турци ову област коначно освајају 1455. године. Ђурађ је имао приходе од рудника на основу регалних права. О његовом убирању прихода сведоче и турски хроничар Дурсун-бег и византијски писац Критовул. Почетком 1458. године рачунало се да Сребреница даје 30.000 дуката годишњег прихода. Ђурађ је у Дубровнику заложио огромни депозит који се састојао од преко 1000 литара злата, око 3000 литара сребра (обичног и гламског), милион аспри у новцу и разно златно и сребрно посуђе. Ђурађ је својим новцем исплаћивао данак султану који је до 1439. године износио 50.000 дуката, а од 1444. године 60.000 дуката.

Ђурђев отац, Вук Бранковић, једини је након Косовског боја (1389) пружао отпор Турцима. Турци 1391. године заузимају Скопље, а исте године умире Вуков савезник, босански краљ Твртко. Вук је приморан да постане Бајазитов вазал и на тај начин данком одржава мир са Турцима. Он међутим, није дуго био веран Бајазиту. Није се одазвао Бајазитовом позиву да учествује у бици на Ровинама. Због тога му Турци одузимају део територија, а до јесени 1396. године а потпуно уништавају. Вук је постао жртва пропасти Никопољског крсташког рата 1396. године. Бајазит је највећи део његових области доделио Стефану Лазаревићу (у суштини само области које су некада припадале кнезу Лазару). Звечан, Јелеч и Глухавицу запосели су Турци. Стефан Лазаревић је постао водећа личност међу српском властелом. Бранковићи су се пред битку код Ангоре учврстили у Приштини. Овладали су барем мањим делом очевих територија. Прихватили су вазалан однос према Бајазиту. Михаило Динић је одредио територије којима су Бранковићи успели да овладају до 1402. године. То су били поседи на Косову, део Полимља, сјенички крај и Брсково. Турци су задржали Звечан, Јелеч и Глухавицу који остају у саставу Скопској крајишта.

Током владавине Стефана Лазаревића, Ђурађ је био друга личност Србије. Пред крај живота Стефан је оболео, а није имао деце. Због тога је сазвао сабор у Сребрници код Страгара  у духу немањићких традиција. Тамо је позвао све присутне да Ђурђа прихвате за његовог наследника, а од Ђурђа је тражио да следи његову спољну политику. У Тати је Стефан 1426. године водио преговоре са угарским краљем Жигмундом који је Ђурђа прихватио за наследника и деспота уз услов да се Угарима врате Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине. Средином 1427. године, док су турске чете биле у Шумадији, умро је Стефан Лазаревић у месту Главица (околина данашњег Крагујевца) од срчане капи. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Манасији.  За разлику од Стефана Ђурађ је имао многобројну породицу. Женио се два пута, други пут са Ирином (Јерином) Кантакузин 1414. године. Ђурађ Бранковић се истакао у Другом скадарском рату. Рат је избио 1419. године између Млетачке републике и Балше III Балшића који се желео окористити ратом Венеције и угарског краља. Балша је умро 1421. године. Своју државу завештао је ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, који наставља рат са Венецијом.

Од свих средњовековних српских владара, Ђурађ је био највећи пријатељ Дубровчана. Остао је то до краја своје владавине. На власт је дошао у тешким околностима, Турци су заузели Ниш и Крушевац, а нападали су и Ново Брдо, највећи рудник у земљи. Ново Брдо је ипак издржало Муратову опсаду. На вест о Стефановој смрти Ђурађ је пожурио у Београд, а Жигмунд је прекинуо ратовање у Влашкој и дошао у Београд да прими територије које су му припале по уговору у Тати. Признао је Ђурђа за деспота и уврстио га у ред барона угарске круне. Границе Ђурђеве државе биле су знатно сужене. Турци су држали Голубац, тимочку област до Књажевца и Ниша, области Врања и Прешева. Нови српски деспот држао је Ресаву, Раваницу и Ново Брдо, Приштину, Пећ, Призрен и друга оближња места, у Зети Подгорицу, Медун, области Васојевића и Пипера, Будву и Бар, најзначајније место у Ђурђевој Зети. Деспотовина се граничила са земљом војводе Сандаља Хранића. Припала јој је и Сребреница, а Ђурађ јој је после неколико година прикључио и Теочак и Зворник те се назвао „господаром целе Усоре“. Граница са Турцима била је на реци Морави. Турци су држали Крушевац у коме се помиње Синан-бег. 

Пошто је на почетку своје владавине остао без престонице и већих утврђених градова он је одлучио да сагради нову - Смедерево. Морао је да има дозволу султана коју је скупо платио. Према неким изворима, обећао је да пошаље кћерку Мару у харем. Смедерево је подигнуто на ушћу Језаве у Дунав. Ту је у 11. веку постојало мало насеље. Основа града имала је облик троугла са две стране заштићеног рекама, а са треће ровом који је спајао Језаву и Дунав. Тврђава се састојала од Малог и Великог града. Мали град је уствари био владарски двор и војно утврђење ојачано снажним одбрамбеним зидовима. Двор или „полата“ имао је пространу дворану за аудијенције где су се потписивали уговори и повеље. Мали и Велики град укупно су имали 24 куле. Тврђава је грађена првенствено за борбу са хладним оружјем, иако је ватрено већ увелико употребљавано. Била је то највећа српска средњовековна тврђава. По величини се могло мерити са Дубровником. Изградња је завршена већ 1430. године уз необично велике жртве владаревих поданика којима је наметнута обавеза градозиданија. Радовима је руководио Ђорђе Кантакузин, Јеринин брат и други грчки градитељи. Они су за обичног човека били кривци за муке о чему сведочи народна традиција. Деспот је у Смедереву установио седиште посебне власти и ковницу новца. У време зидања Смедерева посланици цара Јована VIII крунисали су Ђурђа деспотским венцем. Он је постао: „Ђурађ, по милости Божјој Рашког краљевства деспот и Албаније господар." 

У деспотовој Зети осамосталила су се браћа Ђурашевић, Ђурађ и Љеш, који су понели старо презиме Црнојевић. Они су угрожавали Луштицу и Светомихољску метохију те је деспот замолио Млечане да их узму под заштиту. Под млетачку власт су тада потпали и они Паштровићи који су до тад били под влашћу Ђурђа Бранковића. Као и његов претходник, и Ђурађ је био у сукобу са господарем Дања, Којом Захаријом. Почетком 1429. године у Зету је дошао Стефан Марамонте, син Константина Балшића и Јелене Топија, и одмах је за себе везао Коју и Тануша Малог из породице Дукађини. Довео је и турске чете које су пљачкале по Зети. Посео је град Дриваст, али су га убрзо сви напустили те је ступио у службу Млетачке републике за коју је ратовао у Ломбардији и Фурланији. Касније је и њу изневерио. Султанове чете наставиле су са пљачком Зете и опселе су Драч. Која Захарија и Дукађини су тада изгубили своје поседе. Деспот, Млечани и Турци остали су једини господари Зете. Мир је склопљен септембра 1430. године на Порти. Деспот је повратио Дриваст, а покорили су му се и Ђурашевићи. Сада су били потчињени непосредно Ђурђу, а не војводи Алтоману у Бару.  Године 1430. избио је рат између Радослава Павловића и Дубровчана. Ђурађ је стао уз Дубровник и заузео се за Републику на султановом двору. У пролеће 1433. године Ђурађ је постигао значајан успех у Босни припајањем делова Усоре, заједно са тврђавом Зворник и Теочаком. Поред Ђурђа, босанског краља Твртка II нападали су и Турци.

Зависност од турске и угарске државе навела је Ђурђа Бранковића да женидбеним везама покуша створити чвршће везе са обе стране. Своју ћерку Катарину удао је за Улриха Цељског, рођака Жигмундове жене Барбаре. Улрих је био један од најбогатијих људи у Угарској. Другу кћер, Мару, морао је послати у Муратов харем (септембар 1435). Сестру су у Једрене отпратила браћа Гргур и Стефан које је султан богато обдарио. Ђурађ је послао богат мираз, према летописцима, неколико стотина хиљада дуката у злату, новцу и тканинама. Мурат је потврдио мир и заклео се да ће га поштовати. Заклетву, међутим, није одржао. Област Бранковића је након Косовског боја била посебним уговором везана за Турску. Деспот је није могао делити на власти као што је то чинио у земљама Лазаревића. Ту се одржало уређење из доба Царства; нпр. задржале су се кефалије. Пресудна је била улога турског „склава“ чије је одлуке морао поштовати и деспот. На лажну вест о Муратовој смрти избио је 1433. године устанак у Албанији. Ратовање у Албанији трајало је три године. Три пута турска војска је поражена, али је Ђурађ сваки пут слао помоћне одреде. Жигмунд је у Албанију послао бугарског цара Фружина са нешто војске, али је скопски намесник Исак 1436. године сломио устанак. Муратов поход против Србије изазвао је напад угарског војсковође Јована Марцалија долином Мораве 1437. године. Марцали је стигао до Сталаћа где је уништио турске лађе, заузео је Крушевац и нанео Турцима пораз у бици на Годоминском пољу код Смедерева. Деспот је успео да се нагоди са Турцима уступајући им богати град Браничево. Ово је био последњи рат краља Жигмунда. Умро је у децембру 1437. године. За новог цара крунисан је његов зет, муж Јелисавете Луксембуршке, Алберт Хабзбуршки. Мурат је наставио ратовање. Једна војска продрла је у Ердељ, а друга у Србију, у Кучево и Браничево. Заузела је град Борач у Гружи, Островицу код Рудника и манастир Раваницу. Срби су султану морали да уступе тврђаву Ждрело. Следеће године је на чело војске која је опсела Смедерево стао лично султан. Деспот је у угарској прикупљао помоћ, а град је бранио његови син Гргур и шурак Тома Кантакузин.

Након тромесечне опсаде, град се предао 18. августа 1439. године. Деспотовина је изгубила своју престоницу. Смедерево. Одмах после овог (првог)  пада Деспотовине, Срби беже на јадранску обалу одакле их Дубровчани, како би ослободили морску обалу, превозе до Апулије или Марке. Срби су се у Италији населили у области између Венеције и Бриндизија. Неки Срби беже у околину Јајца у Босни, али највећи број сели се преко Саве и Дунава. Након турског рушења Ковина, угарски краљ је тамошње Србе преселио на Челепско острво испод Будимпеште. Срби беже и у Пољску, Ердељ, па чак и у Русију. Мурат је 1438. године почео да примењује обичај девширме, тј. одабира дечака који су превођени у ислам и сврставани у редове турске војске. Многи од њих стекли су блистава звања и високе положаје у империјиву је постављен санџакбег Исак-бег. Западне делове Деспотовине посео је Стефан Вукчић, а неко време држало се Ново Брдо и Зета. Турци заузимају и Сребреницу.

Априла 1440. године Мурат је опсео Београд. Град је бранио Јован Таловац. Мурат је копао тунел испод града, али je то браниоцима  неко дојавио. Угари су експлозивом разнели Турке и након тромесечне опсаде ови се повлаче. Ђурађ је за то време покушавао да уговори брак између свога сина Лазара и Јелисавете. Удовица је, међутим, одбила да се уда за православца. На крају се удала за петнаестогодишњег Владислава III Јагелонца, краља Пољске. Родила је сина Ладислава Посмрче и настојала је да му обезбеди престо те је избио грађански рат. Ђурађ је био на страни Ладислава. Решио је да напусти Угарску и оде у Зету. Крајем маја 1440. године Ђурађ је са Јерином и пратњом од неколико стотина коњаника дошао у Кјођу где је лепо примљен. Његова понуда за куповину Улциња је одбијена. После тога је испловио ка Зети. Недељу дана провео је у Дубровнику где је дочекан као прави владар. Османлије су за то време уцениле његову главу. У Зети је дао повластице Будви и Бару, а одлучио је да је напусти јер је његов даљи останак био опасан. Кријући се, стигао је априла 1441. године у Дубровник. Његова мисија у Зети је пропала. Султан је за то време заробио његове синове Гргура и Стефана. У граду Токату маја исте године они су ослепљени. Молба сестре Маре стигла је прекасно да то спречи. Истовремено, Ђурађ је изгубио највеће рударско место. Ново Брдо се предало 27. јуна 1441. године румелијском беглербегу Шехабедину. Ђурађ је тако изгубио читаву државу.

Пад Деспотовине навео је Ђурђа да се приклони Владиславу те је напустио Дубровник и поново кренуо у Угарску. У Зети Стефан Вукчић на своју страну придобија Стефаницу Црнојевића који осваја Бар. Његову власт признао је већи део Паштровића. Будва се предала Млечанима, а убрзо и Ластва и Дриваст. Млечани на пролеће 1443. године заузимају и Бар. Покорио им се и Стефаница Црнојевић. Тако је деспот изгубио и поседе у Зети.

Турци после освајања Новог Брда продиру у Потисје и Славонију. Одбрану јужних граница Владислав је поверио Јанку Хуњадију и Николи Илочком. Јанко Хуњади, у српским народним песмама познат као Сибињанин Јанко, био је ердељски племић румунског порекла. Његов отац је од Жигмунда 1409. године добио град Хуњад по коме породица носи име. Учествовао је у бици код Годоминског поља 1437. године. Обављао је и функције капетана Београда, тамишког жупана, северинског бана и ердељског војводе. Никола Илочки је био мачвански бан. Хуњади је на јесен 1441. године продро у Србију, опустошио све крајеве кроз које је прошао и нанео пораз смедеревском санџакбегу Исаку. Исак је једва успео да побегне у Смедерево. Турци ради одбране дижу град Жрнов на Авали, одакле су лако држали на оку равницу и Београд. Хуњади је наставио ратовање и на пролеће 1442. године поразио и убио Мезид-бега у Ердељу. Кола са главама турских војника и Мезид-бега послата су Ђурђу Бранковићу као трофеј. Шехабедин се заклео да ће му се осветити и повео је велику војску рачунајући да ће Хуњади побећи чим је види. Међутим, на Јаломници у Влашкој је претрпео тежак пораз.

Војска од 25.000 крсташа и 8000 Срба прешла је у рану јесен 1443. године Дунав код Београда. Продирући познатим Царским друмом дуж Мораве, крсташи су нанели пораз Османлијама код Бована код Алексинца и други код Ниша. Преко Ниша и Пирота су без већих проблема стигли до Софије. Град је заузет и опљачкан, а очекивало се да за осам дана стигну до турске престонице — Једрена. Предводник у походу био је Ђурађ Бранковић. Турци су затворили Трајанову капију те је војска кренула на исток, између планине Балкан и Средње Горе, одакле је пут водио ка Пловдиву. Међутим, кланце су по тешкој зими браниле најспособније турске војсковође. Због зиме, несташице хране и јаког отпора, крсташи су одлучили да се врате. Касим-бег је кренуо да их гони, али је поражен код Софије. Турци су поражени јануара 1444. године на Куновици између Пирота и Ниша. Издао их је управник Тесалије, Турахан-бег, кога је потплатио Ђурађ. Крсташи су 6. јануара 1444. године били у Прокупљу. Ђурађ је нудио новац краљу да презими у Србији и на пролеће настави поход. Изнемогли крсташи су међутим тражили да иду кући. За њима је пошао и деспот. Крајем јануара стигли су у Београд, а потом и у Будим. Успешан продор крсташа навео је Новобрђане на устанак које је турски намесник из Приштине брзо угушио барутом набављеном од стране Дубровчана. До устанка долази и у Грчкој, Бугарској, Албанији. Скендребег је повео борбу против султана напустивши турску војску. У Босни је за краља изабран Стефан Томаш који је 1443. године заузео Сребреницу. Мурат је са Ђурђем преговарао о миру. Вратио би му ослепљене синове и деспотовину. Ђурађ је на мир приволео Хуњадија и Владислава. Посланство Угара и Срба у Једрену предводио је Србин Стојко Гизданић. Са Владиславом је уговорио десетогодишње примирје које је ступило на снагу када га је угарски краљ потписао у Сегедину јула 1444. године. Ђурађ је од султана добио синове и 24 града. Област Бранковића задржала је ранији статус. Ђурђева земља, иако опљачкана, била је у већем обиму него када ју је изгубио: обухватала је и Голубац.

У Једрену је фебруара 1451. године умро султан Мурат. Наследио га је син Мехмед II. Једна од првих мера султана Мехмеда било је озакоњење братоубиства. Нови султан је убио свога брата, дете у колевци. Мехмед је на почетку владавине испољио несумњив државнички дар, изгледало је као да жели мир са свима. Знао је српски језик те је са Ђурђем преговарао око обнављања вазалних обавеза. Продужен је вазални однос под истим условима. Поред тога, Мехмед је ослободио маћеху Мару из харема и вратио је оцу, поклонивши му Топлицу и Дубочицу на име издржавања. Хуњади је са Србијом склопио мир 1451. године. Ђурђева унука, ћерка Улриха Цељског, верена је за Хуњадијевог сина Матију. Новембра 1451. године закључен је и турско-угарски мир. 

Мехмед је водио пријатељску политику са западним државама јер је желео да прикрије свој план - освајање Цариграда. Пре него што је кренуо на византијску престоницу, Мехмед је у лето 1452. године на најужем делу Босфора саградио јако утврђење названо Румели Хисар или Нови Град више Цариграда, како наводи српски летописац. Зиму 1452/3. године провео је у припремама, углавном у набавци артиљерије. Лио је огромне топове од којих су неки могли да се померају само уз помоћ 50 пари волова. Византијски цар Константин тражио је помоћ на Западу. Имао је мало успеха након пропасти Фирентинске уније. Многим Византинцима дража је била турска, од латинске власти. Ђурађ је у овом рату морао да потисне осећања и да Мехмеду пошаље помоћне одреде за освајање византијске престонице. Војвода Јакша, родоначелник чувених Јакшића у Угарској, предводио је српски одред од 1500 људи. Ђурађ је послао и рударе из Новог Брда који су копали тунеле испод византијске престонице. Константин Михаиловић из Островице, такође један од српских војника, касније је написао мемоаре у Пољској. По њему је султан тражио од Ђурђа војску за борбу против господара Караманије, али их је касније послао на византијску престоницу. Војници су желели да се врате, али им је прећено смрћу. Српски одред имао је положај код Једренске капије. Није непосредно помагао Турцима у освајању града. Ђурађ је тешко примио вест о паду Цариграда. Извори кажу да се три дана затворио у собу и никога није примао. Ипак, султану је, као и остали вазали, упутио честитке. Мехмед му је на поклон црквене ствари из Цариграда. Ђурађ је откупио многе заробљене Византинце. Захваљујући Ђурђевом новцу пренете су мошти Светог Луке из Епира у Смедерево. Многи Византинци су 1453. године стигли у Србију. Међу њима је и Ђорђе Кантакузин, архистратег који је у Смедерево донео два Прокопијева рукописа.

Након заузећа Цариграда, Мехмед је кренуо у освајање балканских држава, упркос мировним споразумима које је са њима склапао. Прва на удару била је Србија од које је Мехмед затражио Смедерево и Голубац. Ђурађ је одбио да их преда. Мехмед се правдао како земља није Ђурђева него Лазаревића и био је вољан да му уступи некадашње области Бранковића са градом Софијом. Пошто је његов посланик одбијен, Мехмед је јула 1454. године покренуо велику војску на Деспотовину. Војска је чинила велика зверства; убијани су сви мушкарци старији од 14 година. Жене и деца одвођени су у робље. Ђурађ се склонио у Угарску, а Турци опседају Рудник и Смедерево. Становницима Рудника обећано је да ће им бити дозвољено да се слободно повуку, те су отворили капије Турцима. Мехмед их је поробио. На вест да се Хуњади спрема да крене на Турке, Мехмед је дигао опсаду Смедерева и повукао се у Једрене. Са собом је одвео велики број Срба које је населио у околини Цариграда, своје нове престонице. Код Крушевца је оставио тројицу санџакбега које је Хуњади поразио на јесен 1454. године у три битке. Наставио је да пустоши околину Ниша и Пирота након чега се преко Видина вратио у Београд. Турцима су се супротставили и Срби; два одреда. Први је предводио Никола Скобаљић који је септембра 1454. године однео победу у пределу Бање. У другој бици Никола и његов стриц заробљени су у близини Новог Брда. Турци су их живе набили на колац. Њих двојица су први Срби за које је познато да су кажњени на овај начин. У ратовању 1454. године Мехмед је освојио Топлицу. У рано пролеће 1455. године Мехмед је поново напао Србију и опсео Ново Брдо. Опсада је трајала 40 дана након чега је освојено највеће рударско средиште средњовековне Србије. Ново Брдо предало се 1. јуна 1455. године. Мехмед је најистакнутије браниоце погубио, део изабрао за јаничаре, 700 жена разделио својим војницима, а остатку дозволио да се врати у град. Црква Светог Николе претворена је у џамију. Убрзо је пала стара српска престоница, Призрен. Црква Богородице Љевишке претворена је у џамију. Заузета је цела некадашња област Бранковића чиме је Деспотовина преполовљена. Мехмед је затим кренуо ка Солуну; задржао се на месту где је 1389. године погинуо његов предак Мурат[51].

Ђурђеви преговори у Смедереву били су неуспешни. Вратио се у Смедерево и ступио у преговоре са Портом. Задржао је крајеве северно од Крушевца за које је сносио вазалне обавезе. Бранковићу су остале само некадашње територије Лазаревића. Деспотове поседе у Зети више није имао ко да штити. Стефаница Црнојевић је до 1453. године освојио целу Горњу Зету сем Медуна. Војвода Милош предао га је Турцима 1456. године

Султан се на зиму спремао за нови рат. Војске Стефана Вукчића и Петра Павловића стигле су у Цариград. Ђурађ је за то време снабдевао Смедерево храном. У Угарској бесни грађански рат који је приморао Ладислава да напусти земљу и оде у Беч. Велики број крсташа пристизао је у Београд како би учествовао у једној од највећих битака која је вођена на просторима Србије. Предводио их је фрањевац Јован Капистран. Главни терет борби приликом опсаде Београда 1456. године преузела је војна посада Београда на челу са Михаилом Силађијем. Турска војска најпре напада Смедерево одакле је одбијена уз велике губитке. Опсадом Београда руководио је лично Мехмед. Јанко Хуњади и Ђурађ Бранковић предузели су речни продор према Београду. Хришћанска флота окупила се у Сланкамену. До одлучујуће битке дошло је код Земуна 14. јула. Чамци Срба ратника разбили су борбени поредак турског бродовља. Борба је завршена потпуном победом хришћана. Имала је и велико психолошко дејство. Општи јуриш на Београд отпочео је 21. јула. Турци су успели да продру у горњи град. Београд се, међутим, одржао. Следећег дана хришћанска војска извршила је силовити јуриш који је сузбијен. Султан је рањен у овом окршају те је наредио повлачење. Погубио је мноштво својих војсковођа које је сматрао одговорним. Турска војска је у Србији нападана приликом повлачења. 

Те зиме (24. децембра 1456.), завршио је деспот свој живот у Сребреници под Рудником; сахрањен је у својој задужбини, данас непостојећој цркви у селу Крива Река испод Рудника (мада није сигурно да ли се топоним Крива река односио на данашње село или на истоимену речицу).